Warren Fahy: Fragment i Pandemonium

Warren Fahy je rođen u Holivudu i otkrio je vokaciju još u ranim pubertetskim godinama, što uvelike objašnjava smelost i ekstravaganciju njegove fantastike. Otud je njegov debi roman Fragment neka vrsta revije najekstravagantnijih podžanrova naučne fantastike: imamo tu Fantastična putovanja, Prvi kontakt, Izgubljene civilizacije, Paralelnu istoriju i još nekoliko strujica i podstrujica kakve je žanr ponajviše negovao u svom Zlatnom dobu.

Fragment se otvara kako poštenoj paralelnoj istoriji najbolje i priliči - značajnom kvazi-istorijskom epizodom u kojoj Ambrose Spencer Henders, kapetan H.M.S. Retribution, u augustu 1791 slučajno otkriva nemapirano i očigledno nenastanjeno ostrvo u sred Pacifika. Kapetanu je zapalo u dužnost da uhvati i kazni pobunjenike sa H.M.S. Bounty, pa mu se učinilo da je ostrvo bogomdano da ga snabde makar pijaćom vodom. Nesrećni kapetan je na ostrvo poslao čamac sa trojicom posade i imao je prilike da iz daljine gleda kako jedan od njih zauvek nestaje u vertikalnim čeljustima misterioznog čudovišta. Rešen da u svojim zapisima ne ostavi bilo kakvu intrigantnu natuknicu koja bi ostrvu pribavila znatiželjnike, kapetan Henders je u brodskom dnevniku naglasio samo nepristupačnost i jalovost ostrva, a onda i opalio nemoćnu topovsku salvu u preteću hridinu duž koje je prolazio. 

Dva stoljeća kasnije, reality show Sealife se snima u istom delu Pacifika. Posada je krcata naučnicima koje je primamio finansijski i popularni aspekt šoubiznisa, ali među njima je i Nell, koja je u avanturi videla upravo priliku da što bliže priđe nepoznatom ostrvu Henders. Ostrvo je, naime, imenovano po kapetanu koji ga je stavio na mapu, i to je ujedno ostao i jedini kontakt sa negostoljubivom hridinom koja je, nakon doba jedrenjaka, ostala skoro van civilizacijskog dohvata i interesovanja. Ali kada Sealife otkrije signal sa ostrva, senzacije željna ekipa se odluči da bude prva ljudska noga koja će na njega kročiti nakon neslavne avanture kapetana Hendersa.

Dobro sad, ovom romanu zaplet je striktno sekundaran, pa se otud i njegova trivijalnost može sa lakoćom ignorisati. Istinska draž ovog romana leži u ekstravagantnoj razmetljivost sa kojom nam nudi svoj unikatni ekosistem. 

Heners je ostatak pradavne kopnene mase koja je izolirana još u ranoj eri paleozoika, i to u doba procvata zglavkara, dok okeani još uvek nisu bili slani. Sav organski život na Hendersu je stoga primarno slatkovodan, i opstaje uglavnom na samom sebi, to u nekoj kaniblističkoj imitaciji evolucije koju je proizvela izoliranost ogromnim prostranstvom smrtonosno slane vode. Većina karakteristika života na Hendersu uglavnom se svodi na uvećane i prenaglašene karakteristike današnjeg zglavkarskog sveta, pa se otud roman čita i kao neka vrst sumanuto zanimljive paralelne enciklopedije prirodnih znanosti, obilno ukrašene adekvatnim ilustracijama i referencama (koje možete pronaći na http://www.warrenfahy.com ). Naravno, Fahy uporno ( i uspešno, to mu se ne može osporiti) alternira između šundastog eskapiste i izuzetno naučno potkovanog prirodoslovca, praveći od romana paleobiološki triler u Jurrasic Park rangu, sve zajedno sa apokaliptičnim intonacijama koje iz tih mogućnosti logično proizilaze. Život na Hendersu je evoluirao za opstanak u toliko negostoljubivim okolnostima, da naprosto ništa na kugli zemaljskoj ne može toj specijalizaciji da uspešno parira. A kao krunu svih tih ekstravagantnih mogućnosti, Fahy razmatra evolutivni pravac u kom je upravo sama inteligencija najvažniji i odlučujući faktor opstanka u krajnje nadmoćnom ambijentu.

Ta impresivna premisa odlično funkcioniše u romanu Fragment, ali njegov logični nastavak Pandemonijum kao ne uspeva da dosegne nivo svog prethodnika. Pandemonijum razmatra dijametralno suprotnu mogućnost slične evolucije ekosistema u duboko podzemnim okolnostima: izolovano podvodno jezero duboko u utrobi Urala, pristupačno jedino kroz poluzavršene tunele davnašnjeg megalomanskog projekta izvesnog druga Staljina. Pobedograd, Staljinov mokri san u cilju eskiviranja posledica nuklearnog rata, kupio je Maksim Dragolovič, ruski neomafijaš koji planira da svoje nesuglasice sa zakonom i ostalim neprijateljima zauvek izbegne povlačenjem u podzemno skrovište za koje planira da bude jezgro nove civilizacije. Ali finalnu aktivaciju tog podzemnog ultra-polisa ometa upravo ekosistem jezera Pandemonijum, pa se Maksim obraća za pomoć naučnicima sa Henders iskustvom. Pandemonijum krije isto tako autonoman evulutivni pravac izoliran u paleozoiku, ali, istini za volju, njegovo detaljisanje nekako ne uspeva da dosegne nivo impresivnosti koji je Henders ekosistem sa lakoćom postigao.

No, u svakom slučaju, oba romana su svakako dobrodošle novine u podžanru koji je Michael Crichton odavno ustoličio kao najzabavniju dobitnu kombinaciju naučnog izazova i literarne teatralnosti.

Ursula Poznanski: Erebos

Ovaj roman Ursule Poznanski je 2011 dobio nemačku nagradu za omladinsku književnost i nakon toga žari i pali internacionalno: do sada je preveden na više od dvadeset jezika, a to je svakako uspeh poštovanja vredan. A ono što je najlepše od svega - pošteno ga je zaslužio, u ovo današnje sivkasto doba sa pedeset nijansi sumraka i gladnih igara.

Erebos je MMORPG sa veoma neobičnim pravilima igre: Erebos se ne može niti kupiti, niti pozajmiti, niti ukrasti, nego samo dobiti na poklon od nekog aktivnog igrača, i to samo onda kada mu to sama igra naredi. Erebos zahteva da se logujete pod pravim imenom, da se u igru uključujete samo na svom kompjuteru, i to dok ste sami i u potpunosti neometani, i da nikada i ni sa kime ne raspravljate o samom Erebosu. Jednom kad se uključite i aktivirate, otkrićete da igra zna skoro sve o vama, čak i neke najprivatnije stvari za koje smatrate da ih nikada nikome niste poverili. Isto tako, otkrićete da je Erebos ne samo sveznajući, nego i živ: Erebos sa svojm igračima komunicira preko sopstvenih avatara i svaka vaša akcija proizvešće unikatnu reakciju Erebosa, a svako vaše pitanje će se ne samo u potpunosti razumeti, nego i u celosti precizno odgovoriti. 

Van tog impresivnog aspekta, Erebos je MMORPG kao i svaka druga: pred vašeg avatara se postavljaju zadaci manje-više klasični za sve slične kompjuterske igre. Srednjevekovno-starogrčki šmek Erebosa nudi vam priliku da budete elf, vampir, gnom ili patuljak, i da mačevima i kopljima i strelama i noževima ubijate zmajeve, trolove i ostale mitske kreature, to sve u cilju osvajanja zlata, nivoa, i finalne nagrade u vidu ulaska u Uži Krug petorice najsposobnijih i najhrabrijih ratnika Erebosa. 

Igra je zarazna do te mere da od svojih igrača pravi teške ovisnike već u ranoj etapi sticanja imena i karakteristika vlastitog avatara. Nick Dunmore, srednješkolac kojem se posrećilo da dobije na poklon disk sa kopijom Erebosa otkriva to na najdirektniji mogući način - odmah po učlanjenju u Erebos, Nick otkriva kako su svi njegovi dotadašnji interesi i hobiji naprasno izgubili svoju draž. Ostao mu je samo Erebos. 

Vrlo brzo se ispostavlja da je Erebos daleko više od onlajn kompjuterske igrice: Erebos svojim takmičarima dodeljuje zadatke koji se moraju rešiti u stvarnom svetu, zadaci čije uspešno izvršenje rezultuje dragocenim nagradama u Erebosu. Ali uskoro ti zadaci sve više vrlo zlonamerno upliću Nicka u nejasne praktične šale sa prijateljima i poznanicima, a Erebos nekako uvek nepogrešivo zna da li je zadatak u stvarnom svetu uspešno ispunjen ili ne, i shodno tome nagrađuje ili kažnjava avatar vlasnika. I naravno, kada Nick odbije da u potpunosti izvrši zadatak za koji zna da bi sasvim sigurno rezultovao smrću jednog od učitelja u njegovoj školi, Erebos ga za kaznu potpuno izbacuje iz igre. 

Nick je isprva potpuno slomljen gubitkom igre koja mu je toliko značila i pokušava na sve načine da se u nju vrati. Ali Erebos je nemilosrdan, i niko od aktivnih igrača se ne usuđuje da mu pomogne. Delimično frustriran zbog izbacivanja iz igre o kojoj je toliko postao ovisan a delimično postiđen zbog nekih aktivnosti u kojima je zbog Erebosa svojevremeno učestvovao, Nick odlučuje da sa nekolicinom prijatelja otkrije šta to Erebos zapravo namerava da postigne sa zadacima koje tako beskupulozno postavlja svojim igračima. Odgovori na ta pitanja ubrzo stižu i otkrivaju veoma sofisticirane kriminalne namere koje Nicku ujedno i nude šansu da se iskupi za sva zlodela u kojima je donekle nehotično i u neznanju sudelovao. 

Dobro tempiran i realističan triler sa lakoćom uspeva da ostane unutar granica koje omladinskoj književnosti po logici pripadaju. Likovi u romanu su stvarni i uverljivi a njihovo sazrevanje po pitanjima praktičnih i moralnih dilema je veoma pošteno i iskreno prikazano. Nakon što je izbačen iz Erebosa, Nick ispoljava simptome veoma nalik onima koje ispoljavaju ovisnici kada im se uskrati droga, a griža savesti se javlja se tek kasnije, kada se ta ovisnička kriza donekle prebrodi. Taj realizam daje romanu relevantnost kakvoj se uvek nadamo kod popkulturne književnosti, i upravo to i jeste njegova najimpresivnija dimenzija - egzistencijalni problemi i duboke moralne dileme koje ih prate, stavljeni u pristupačne savremene okvire, dobijaju vrednost koja odnosi prevagu u onom famoznom odmeravanju snaga gde se poučno i zabavno nadmeću za primat. I najlepše od svega - u ovom konkretno formatu, oni komuniciraju sa upravo onom publikom sa kojom najviše i vredi komunicirati.

Michael Chabon: The Yiddish Policemen's Union

Ne dešava mi se često da me žanrovski roman sveže u čvor onako kako me The Yiddish Policemen's Union svezao, ali opet, to se od žanra slabo i očekuje, čak i onda kada se fokusirate na njegov ozbiljniji, da ne kažem književniji segment. I ne kažem sad da The Yiddish Policemen's Union nije žanrovska književnost - itekako jeste, i to u više žanrova istovremeno - ali ako kažem da jeste samo žanr, onda to svakako kažem tonom sa kojim bih rekla i da je Ferari samo automobil a Beluga kavijar samo namaz za tostovani hleb. I tu sad ne pomaže ni fakt da se roman sasvim svrhovito služi žanrovskim klišeima i tropima i da je lako prepoznatljiv i kao paralelna istorija baš i kao tvrdi detektivski roman - činjenica ostaje da The Yiddish Policemen's Union jeste sve to, ali ujedno jeste i nešto drugo, nešto što može lako da izmakne u svojoj podtekstualnoj ogromnosti. Nešto što može lako da te sveže u čvor, nakon što te pri čitanju učini manjim od makovog zrna.

U briljantno složenoj fantastičnoj premisi paralelne istorije (ni sad nisam sigurna da li je tu ispravnije reći paralelna ili alternativna istorija), The Yiddish Policemen's Union se odmiče od poznatog nam sveta još za vreme WW2: umesto današnjeg Izraela, koji je uništen skoro odmah po osnivanju, Chabon nudi svet u kom je napravljena jevrejska enklava u Aljasci. Ostatak jevrejske istorije i tragedije je manje-više očuvan u celosti, s tim što mu je sama ideja o polarnoj dijaspori dodala dimenziju za koju je ponekad istinski teško proceniti koliko je u pitanju fakt a koliko fikcija. A da stvar bude kompleksnija, čak i ta polarna Obećana Zemlja suočava pretnju smaknuća, ostavljajući Chabona da slobodno razlaže i iznova sklapa mit o Jevrejinu Lutalici, o narodu bez zemlje i čoveku bez doma koji bi i u svojoj naskromnijoj varijanti bio njegov dvorac. Ta ogromna scena je postavljena na zapanjujućem minimumu detalja, a pošto se hrani na veoma veštoj manipulaciji poznate nam dnevnopolitičke informacije, na čitaocu ostaje da se rve sa prepoznavanjem samih obrisa te tvorevine, pa ko dokle stigne, to u procentima gledano. 

Na platformi tog i takvog alternativnog sveta, odvija se skoro pa klasična detektivska priča: Meyer Landsman je policajac predstavljen na klišeu čendlerovskog stanja poodmaklog raspada. Razveden od žene u koju je i dalje beznadežno zaljubljen, suočen sa svom ispraznosti sopstvenog bitisanja, Landsman živi u jeftinom hotelu i svaku noć zaspiva utapajući svoju tugu u alkoholu, sve do jutra u kom ga upravnik hotela obavesti da je u susednoj sobi pronašao leš brutalno ubijenog gosta. To ubistvo postaje otelotvorena manifestacija Landsmanove intimne spoznaje o sopstvenoj beskorisnosti - brutalno ubistvo se desilo svega par metara od komatizovanog policijskog detektiva, koji je u alkoholnoj izmaglici prospavao svaki znak i zvuk pokojnikove samrtne borbe. A pošto je Sitka grad u kom svako poznaje svakoga i svako o svakome sve zna, Lansmanu je iz samog tog čina postalo očigledno kako su ga to nepoznate ubice procenile - kao beskorisnu pijanduru od koje ne treba strepiti ni pri izvođenju najgoreg od svih zločina. Dosledan detektivskom motivu kapi koja preliva čašu, Landsman grčevito skuplja poslednje ostatke samopoštovanja i prilazi ubistvu kao ličnoj uvredi, investirajući se u istragu duž linija moralnog iskupljenja. Rešen da taj poslednji čin u svojstvu policijskog detektiva pretvori u labudovu pesmu svog promašenog života, Landsman beskompromisno istražuje sudbinu nepoznatog leša i pri tom otkriva obrise tragedije dovoljno ogromne da prekrije daleko više od sudbine nekolicine ljudi ili čak čitavog jednog naroda. 

I upravo je to otkrivanje raznoraznih obrisa u The Yiddish Policemen's Union izvor oduševljenja i malodušnosti jednako: oduševljenja što ste u stanju da rasklapate tu izuzetnu proznu tvorevinu kao origami hrizantemu, a malodušnosti što usput naslućujete i mogućnost da i niste baš dorasli tom činu, koliko god da vam usput zadovoljstva pružao. Što je više angažujete, to se sama konstrukcija sve više nadnosi nad vama, stavljajući vas u perspektivu u kojoj sami sebi sve više i više patuljasto izgledate, sve dok se solidno ne ustalite na već pominjanoj dimenziji makovog zrna. Ushićenje kojim ispratite uspešno razlaganje dvostrukih značenja u prvom pasusu koji vam ih ponudi, ujedno će markirati i rađanje crva sumnje da Chabon saopštava tok misli čijem dešifriranju možda ipak niste dorasli. Jer eto, jednom kad otkrijete iskaz koji ima dvostruko značenje, otkrijete i da to dodatno značenje zahteva izvesan skok u razumevanju, skok do tačno određenog mesta do kog može da stigne samo onaj ko je u stanju da dešifruje sam iskaz. Upravo u tom momentu otkrivate da ste zasenjeni ogromnošću konstrukcije u koju su taj i njemu slični iskazi tako zbijeno upakovani. Tog momenta se zapitate da li osim ta dva značenja iskaz ne krije možda i treći, koji vam izmiče? i da li su i svi ostali iskazi impregnirani višestrukim značenjima? i da li su sva meandriranja zapravo samo meandriranja, ili su samo plod vašeg polu-razumevanja? i da li su sve misteriozne jasnoće u iskazima zaista jasne, ili se rikošetiraju na značenja koja vam uporno izmiču, samo zato što niste dovoljno programirani da razumete kod preko kojeg vam se saopštavaju? a i ti iskazi koje ste do tada dešifrovali, kako su oni tačno konstruisani? ako priđete tekstu u očekivanju linearne komunikacije a onda se zateknete katapultirani na neku potpuno neočekivanu konotaciju, ko može da vas uveri da ste zapravo razumeli tu bizarnu putanju kojom ste do razumevanja katapultirani? 

Pa eto… niko. I stoga ćete se uvek iznova vraćati na sve misteriozne jasnoće za koje sad slutite da u sebi najverovatnije kriju mnogo više od onoga što vam je očigledno. I čitaćete roman najmanje dvaput duže no što bi čitali bilo kakav žanrovski roman o propalom detektivu koji se nada iskupljenju kroz ispravljanje singularne nepravde u vidu brutalnog ubistva. I kad ga najzad pročitate, i kad saznate ko je i zašto izvršio ubistvo, nećete baš mnogo biti voljni da o svemu tome razglabate. Umesto toga, zatvorićete knjigu sa strahopoštovanjem i čendlerovski tvrdim obećanjem da ćete joj se vratiti za dve ili tri godine, kad malo sazrete i postanete makar malo obrazovaniji za navigaciju okeanima ozbiljne književnosti, svesni činjenice da santa leda nad nivoom vode pokazuje samo desetak procenata količine prostora kog zapravo zauzima.

Michael Swanwick: Dancing with Bears

Michael Swanwick je jedan od SF pisaca na čijim sam noveletama odrasla, pa zato i ne krijem da mi je i dandanas jedan od favorita u čiju se prozu i na neviđeno mogu pouzdati. Ali njegov najnoviji roman Dancing with Bears je sa lakoćom nadmašio i najveća moja očekivanja, nudeći postapokaliptični posthumanizam u verziji urnebesnoj i dirljivoj istovremeno, verziji koja zbog svog suptilnog humora i dobrostivog svetonazora sa lakoćom prevazilazi uobičajene granice parodije.

Likovi u romanu su nam već odavno predstavljeni kao "prevaranti sa Stilom", to u nekolicini ranijih priča objavljenih u zbirci The Dog Said Bow-Wow: Aubrey Darger, čovjek skoro pa nalik nama (makar samo po svojoj hroničnoj depresivnosti :) ) i Sir Blackthorpe Ravensciarn de Plus Precieux, ili kako se sam predstavlja - Sir Plus. Naravno, to Sir Plus je vrlo brzo postalo "Surplus", a Surplus je… pa eto, pas. Ali ne bilo kakav pas, nego čistokrvni američki lisičar genetski modifikovan u vrlo, vrlo estetski privlačno ljusko obličje. Već u ranijim pričama Darger i Surplus su najavili svoje putešestvije u neofeudalnu Bizantiju, sa namerom da moskovskog Vojvodu olakšaju za legendarno blago zakopano duboko ispod ruševina Kremlja. Ali sad najzad otkrivamo da je postapokaliptična Rusija ujedno i posthumanistička noćna mora: sve te sofisticirane i brižljivo isplanirane lukavosti sa kojima su Darger i Surplus planirali da, u lopovski-džentlmenskom Arsen Lupin stilu, sebi pribave bogatstvo dostojno umirovljenja, suočiće se sa brutalnom silom ruskog posthumanističkog plemstva. A ta sila nam je svima lako prepoznatljiva upravo zbog svojih čekističkih manira i staljinističkog svetonazora. I mada je Darger na kraju našao basnosnovno blago duboko ispod ruševina Kremlja - nije veliki spojler ako sada otkrijem da je u pitanju bila biblioteka - istovremeno ga je izgubio u vatri i rasulu, i time je sva njegova brižljivo satkana konstrukcija postala uzaludna i nerodna, ostavljajući ga skoro pa tamo otkud je i krenuo, mada sa jednom vrlo važnom prednošću.

Swanwickov futurizam me fascinira ponajviše zbog silne energije koja izvire iz njegovih skoro pa šizofreno duhovitih postapokaliptičkih krajnosti. Recimo, AI su se otele ljudskoj kontroli i planiraju kompletno uništenje ljudske vrste, ali taj konkretno prevrat planiraju uglavnom duž linije sračunatog političkog prevrata; kad se najzad pokrenu sa svojim genocidnim namerama, naše mašine će imati silan respekt ne za naše kreativne sposobnosti koje su ih iznedrile, nego jedino za naše makijavelističko politikanstvo. Isto tako, kad ljudska rasa duboko ogrezne u posthumanističke kontroverze (u romanu je skoro jedino Darger prepoznatljiv kao čovek), naći će se bez boljeg transporta od nosiljke u snažnim rukama nandertalaca. Te urnebesne krajnosti sa lakoćom održavaju visoku tenziju romana koji se čita kao najdublji eskapizam i najpronicljivija satira ujedno. 

Uvertira kojom je Swanwick oprezno najavio čitaocima da u njegovom ekstremno maštovitom futurizmu ne bi trebalo pronalaziti ma kakve negativne konotacije naspram Moskve koju on veoma voli, nije mi bila ni najmanje potrebna, pošto njegovo iskreno čovjekoljublje izvire iz svakog napisanog slova i iz svake ponuđene scene. Povremeno hihotanje koje ovaj roman daruje svom čitaocu je dražesno toplo i sjetno i iskreno i dirljivo i, zbog svega toga, beskrajno šarmantno u svojoj lekovitosti. Swanwick piše o postapokalipsi toliko opsjednutoj vlastitom prošlošću da su se svi njeni heroji, periodi i parole naprosto morali stopiti u posthumanističke himere kao što su Baba Jaga ili Tzar (ha!) Lenjin. Skoro da nema strmije ljudske stramputice od one koju stvara kolektivna svijest bazirana na pogrešno upamćenoj i još pogrešnije protumačenoj istoriji, i to je materijal od kojeg se mogu napisati genijalni romani, a ovo mi je jedan od upravo takvih.

Sean Ferrell: Man in the Empty Suit

Ovaj odličan roman o vremeplovu i njegovim paradoksima startuje sa bezimenim vremeplovcem koji je u svom burnom i haotičnom vremeplovnom životu uspostavio konstantu koje se pomalo grčevito drži: svake godine, na dan svog rođendana, Vremeplovac odlazi na žurku u jedan hotel, u vreme/mesto tačno sto godina od dana svog rođenja. Na toj žurci uglavnom bude sedamdesetak ljudi i svi su lično i personalno - ON. 

Svake godine, za tu priliku, on se brižljivo trudi oko izbora garderobe, da bi lakše mogao da na prvi pogled razlikuje različite faze SEBE: jedne godine nosi skupo trodelno odelo, i tog konkretno sebe prepoznaje kao Odelo; druge godine nosi drečavi džemper boje limuna i tog sebe prepoznaje kao Žutog. Svaka pojedinačna od tih sedamdeset verzija Vremeplovca tako je jasno identificirana sa onim što nosi, jer, odelo itekako može da "čini čoveka", zar ne? Bar donekle.

U vreme kada Vremeplovac otvara roman u funkciji naratora, on nosi skupo Odelo i ima 39 godina. Na žurci sa lakoćom prepoznaje sve svoje verzije koje su mlađe od njega, pošto se odlično seća kako je žurci prisustvovao u njihovom telu/odelu, ali niti zna niti prepoznaje svoje verzije koje su očigledno starije od 39 godina, i koje ga, reklo bi se, ne vole odviše. Te kobne 39te žurke, Vremeplovac se lakomisleno odlučuje da izbegne sitni incident koji mu je pokvario pijanku - naime, u pozno doba te 39te noći, Vremeplovac se sapleo na komilu neopranih tanjira na podu, pao i slomio nos. Bol je, naravno, bila užasna čak i u memorijskoj varijanti a kamoli u onoj krvavostvarnoj, pa se Vremeplovac razumljivo odlučio da te nesrećne tanjire… pa eto, pažljivo zaobiđe. I ostane nepovređen. 

U tom trenutku prvi paradoks je aktiviran, iako je narator bio uveren da isti neće proizvesti bog zna kakvu tragediju i da će ostati samo njegov privatni, intimni događaj: ali, skoro odmah posle tog izbegavanja tanjira, narator se zatekako kako se seća svog pada i bola koji je usledio, ali kako u isto vreme više nema opipljivu kvrgu slomljenog nosa. 

I dok je tako razmišljao o toj zanimljivosti, sedamdeset ljudi oko njega je sve više i više postalo neprepoznatljivo i ofucano i očigledno nezainteresovano po pitanju sopstvene garderobe. A kad je među njima pronađen i leš obučen u isto (samo očigledno ofucano) odelo kao i naš 39togodišnji narator, i kad se broj originalnih zvanica žurke neobjašnjivo umnožio do besmisla, kada su se među njima pojavile i verzije Vremeplovca mlađe od šest godina, narator je shvatio da mu ne preostaje ništa drugo do da pronađe svog ubicu, ako želi da dočeka svoj sledeći rođendan. 

Pretpostavljam da svaki brižljivo razrađeni vremenski paradoks zvuči pomalo smušeno u sinopsisu, ali ovaj je zaista delikatno razrađen, krajnje brižljivo osmišljen, i veoma, veoma impresivno predočen. Koliko god ta urnebesna postavka o žurci sa sedamdeset verzija samog sebe nekome zvučala kamerno i klaustrofobično, Ferrell je sa lakoćom razvija u obilan i napet zaplet čiji horizonti uvelike premašuju samu "who dunnit" skoro-pa-krimi konstrukciju. 

Ferrell iskusno izbegava detaljisanja po pitanju šireg ambijenta, ali daje dovoljno natuknica i insinuacija da pretpostavimo postapokaliptični milje od one "mekše", bezratno-entropijske vrste, koja prvenstveno asocira na ekološki fijasko. Grad u kom Vremeplovac pravi žurku je bezmalo nenastanjen, pun oronulih zdanja koja ipak još uvek imaju poneku lako prepoznatljivu civilizacijsku ostavštinu, recimo, podzemnu železnicu, nešto malo tečne vode ili električne struje. 

Ferrell ne zadire odviše u uzroke tog tužnog stanja pa se o njima i malo zna, ali to i takvo stanje činjenica ostaje apsolutno uverljivo, gledano kroz prizmu vremenskog paradoksa na kom počiva zaplet. Naime, ako Vremeplovac traži način da izmeni sled događaja koji ga prerano košta glave, nema nikakvog razloga da se od tog njegovog napora ne ovajdi i ostatak maglovito umirućeg sveta u kome on još uvek živi. 

Ferrell nudi odličan stil, čvrst i samouvereno precizan, naracija je odmerena i gusto pakovana hranjivom informacijom kao energy bar, nepogrešivo koncentrisana na bitan materijal i kontrolisano lišena praznog hoda. 2010 je Ferrel izbacio prvenac Numb i to je svakako naslov koga ću overiti, tek da proverim da li je u pitanju slučajnost ili zaista imamo posla sa žanrovskim maestrom. U svakom slučaju, preporuka za sve ljubitelje dobrog, starog vremeplovnog SFa.

Tobias S. Buckell: Arctic Rising

Za ovo nedelo se neću ni truditi da sumarizujem radnju, nego ću blago maliciozno adaptirati sinopsis koji nudi Amazon: Polarne kape su gotovo potpuno otopljene i svetom vlada sveopšta trka za eksploatacijom naftnih zaliha na tom sad iznenada lako pristupačnom terenu. Primat tu nosi Gaia korporacija - u pokušaju da teraformira nove klimatske uslove, Gaia stvara super-uber-oružje koje ima moć da celu planetu… ma, znate već i sami kakva je moć u pitanju, to je plot iz asortimana svakog naprednijeg desetogodišnjaka. Pilotkinja Anika Duncan se tako obrela u zaveri koju vode vojne i komercijalne mračne senke iz abortiranih predložaka za Džejms Bond scenarija i u njenoj je moći, naravno, jelte, da odredi sudbinu sveta. I tako to. 

E sad, ovo je jedan od onih romana koje inače uopšte ne dočitam, čim namirišem o čemu se radi, ali prevagnule su neke okolnosti zbog kojih sam ustrajala. Kao prvo, Tobias se em silno zahvaljuje nekim autorima čija imena bar meni podrazumevaju izvesnu preporuku (Karl Schroeder i Paolo Bacigalupi), em se u romanu bavi specifičnom temom koja mi po pravilu saopštava da autor ima ne samo fine ideološke instinkte, nego i angažovan stav koji je uvek dobrodošao ljubiteljima bliskog futurizma. Naravno, sve to sam saznala iz blurba, ali ipak, bože moj, od nečega se mora početi, a zvučna imena i sadržajan blurb su mi uglavnom bile dobre osnova za početak, to bar procentualno gledano.

Alas, Arctic Rising je iznimka od tog i takvog pravila koje me inače dobro služi, a pročitala sam ga uglavnom zato što sam htela sam da celovitije sagledam što me to tačno smeta, pošto takvu prozu uglavnom instinktivno izbegavam, pa nikad i nemam bog zna kako konkretnu primedbu. A ovaj roman je ne samo odličan kao primer (makar zato što je vrlo čitljiv), nego mi je i prilično reprezentativan za jedan deo novije produkcije koji kao da se specijalizovao u proizvodnji dobro upakovanog i fino ispoliranog šunda. Sad je već ta proizvodnja postala i formulaična, postoje sasvim vidljive komponente koje maltene garantiraju finalni izgled proizvoda, i prva od njih tu bi bila nekakav skroz karakterističan adolescentski pogled na stvarnost. 

Kao prvo, Arctic Rising je prepun simplifikacija. Gotovo da i nema aspekta u tom romanu za koji bi se moglo reći da ima poštenu dubinu. Od same aktivne karakterizacije - koja se doima izuzetno plošnom ne zbog samog manjka informacije, nego zbog proizvoljnosti kojom autor uokolo mlatara nesrećnim likovima - pa do njegove nesuvisle potrebe da nam pasivno, preko naratora, didaktički sumarizuje karakterne osobine protagonista. Isto tako, zbog velikog broja skoro pa bespotrebno ekstravagantnih poteza protagonista, cela radnja se na momente doima kao čista improvizacija, čak i onda kada to uopšte nije, pa se protagonisti doimaju preopterećeni nekom potpuno infantilnom teatralnosti kojom ih Tobias trzavo vodi kroz scene, kao da su glumci u kabuki teatru. Dobar deo svega toga bi inače bio posledica diletantizma autora, ali problem je što se Arctic Rising u celini ne doima diletantskim delom, naprotiv, Tobias sasvim solidno barata zanatskim delom izvedbe. Rečenu patnju uzrokuje čisto idejni deo.

Kao drugo, Arctic Rising je zapravo parazit SF žanra, i kao takav spada u nekakav famozni žanr za sebe i sebi slične prozne mimike koji imitiraju žanrovske kanone iz čisto mejnstrimaški komercijalnih razloga. Naravno da se, po logici stvari, svaki futurizam automatski prepoznaje kao SF kanon, ali se sama tema ne može smatrati žanrovskom ako joj se pristupa na potpuno nežanrovski način, koji mi je u svojoj suštini prepoznatljiv upravo kao egzibicionistička alatka mejnstrima. Još gore od toga, Tobias temi ne samo da pristupa nežanrovski, nego je i ostavlja sasvim neiskorištenu, a time i nerelevantnu. Da, u futurizmu koji Arctic Rising nudi polarne kape su otopljene, ali to ni najmanje ne utiče na samu priču u kojoj se protagonisti jure mopedima i čamcima i avionima u sasvim savremenom maniru i okruženju. To što Arctic Rising preko naratora tvrdi da se nalazi voda baš tamo gde je, kao, u ovo naše vreme bio samo led, to nema ni najmanje veze sa samom pričom. 

Isto tako, Tobias krajnje proizvoljno nabacuje u konstrukciju geopolitičke kontroverze za koje didaktički tvrdi da su posledica klimatskog zagrevanja, ali one niti čine koherentnu celinu sa samom radnjom, niti su prepoznatljiv deo novuma (kojeg u biti ionako nema), niti imaju makar i najmanjeg uticaja na zaplet, niti ih Tobias iole analizira, a kamoli pokušava na njih adekvatno odgovoriti. 

I to je, recimo, krvna slika žanrovskog parazita koji se prepoznaje kao SF na bazi automatizma, baš kao što bi svaki uradak sa samomislećim robotom bio SF, pa makar sve ostalo bilo doslovno prepisano iz Abbott & Costello skeča. Skoro da mi ponestaju reči da opišem prezir koji takva proza proizvodi u meni. Najgore od svega, ždere me fakt da Tobias sasvim pristojno vlada zanatskim delom izvedbe, verovatno zbog dobrostivog uticaja onih imena kojima se tako srdačno zahvaljuje, svestan da upravo to zahvaljivanje vredi trostruku težinu u komercijalnom zlatu. Ali idejno gledano, ovaj roman je mrtav i hladan i beo, samo se niko nije latio truda da mu to i otvoreno saopšti.

Chris Beckett: Dark Eden

Dark Eden je planeta bez sunca i meseca, krcata egzotičnom faunom što leti, puzi i pliva, i florom što svetli i pumpa kipteće sokove i paru u hladni i mračni vazduh. U tom Mračnom Raju ima i ljudi, i to tačno 226 žena, 156 muškaraca i 150 dece mlađe od petnaest godina: zna se ne samo njihov tačan broj, nego i poreklo, jer svi su oni nastali od jedne žene i jednog mučkarca - Tommy i Angela, dvoje astronauta koji su pre 162 godine prisilno sleteli na mračnu planetu su drevni praroditelji svakog ljudskog bića u Mračnom Raju. Život te velike ljudske Porodice je skroman i tegoban, opterećen nakaznostima incesta, surovošću opstanka među krvoločnim predatorima i mutnim predanjima o magičnoj Zemlji sa koje su njihovi praroditelji potekli. Ljudi u Mračnom Raju opstaju u grčevitoj nadi da će ta ista Zemlje opet poslati moćnu letelicu, ovaj put da ih pokupi i vrati u okrilje zemaljskog svetla i toplote.

U toj i takvoj mučnoj rajskoj idili, mladi John Redlantern traži svoje mesto u Porodici i ne nalazi ga. Hrane je sve manje i sve se teže nalazi a Porodica raste iz dana u dan. Prirodni matrijahat, koji je uspostavila ponajviše činjenica da svako dete zna ko mu je majka ali ne i ko mu je otac, uslovio je Porodicu da sve te godine provede na istom proplanku, onom koji je pramajka Angela označila krugom od belog kamenja i za koji je obećala da će biti mesto sletanja spasilačke letelice sa Zemlje. Ali hrane je iz dana u dan sve manje a John Redlantern sve više veruje kako bi upravo pramajka Angela ohrabrila svako nastojanje da njena deca napuste privremeni logor i istraže ostatak mračne planete, prisvajajući ga tako kao sopstveni svet. Naravno, većina ljudi je protiv takvog poduhvata i John Redlantern ubrzo shvata kako borba za novo u svetu neretko podrazumeva i ubijanje starog, i ta kobna spoznaja unosi zmiju u mitski raj iskonske nedužnosti, sve iako mračan pod rasutim zvezdama.

Teško je prepoznati koji to pojedinačni kvalitet odlučuje da vam neka proza priraste za srce, što bi se reklo: možda je to u ovom slučaju ispovedna forma kojom vam protagonisti romana saopštavaju svoje najintimnije želje i strahove, možda je u pitanju dirljivost njihove borbe da sačuvaju iskonsku nedužnost u uslovima u kojima je više hendikep nego vrlina, a možda je u pitanju naprosto ona prastara alegorija kojom se svetovne spoznaje predstavljaju kao zmije u duhovnom Raju i sa kojom su bezbrojne generacije pre nas ljubomorno čuvale svoj paćenički status quo, iskreno verujući da đavo kojeg dobro poznajemo po pravilu ima manje i rogove i očnjake negoli onaj koji nas vreba sa onu stranu horizonta zbivanja i znanja. Dark Eden je dirljiva ispovest upravo o tom gubitku Raja u čoveku i čoveka u Raju, i ta najklasičnija od svih priča sa lakoćom pronađe put do čitalačkog srca.

Planeta Dark Eden je daleko od Raja kakvog inače zamišljamo: mračna, hladna i surova, ta planeta zasigurno nije namenjena ljudima pa zato i nema samilosti za bilo kakve ljudske slabosti. Ali opet, Dark Eden je prepun lepote kakvu jedino ljudi mogu da cene u punom sjaju njene egzotičnosti: ogromno drveće koje pulsira vrelinom i fluorescentne biljke i životinje koje nude jedinu svetlost u apsolutnom mraku bez sunca i meseca nude mračnu čarobnost koja bi bila potpuno izgubljena da nema upravo ljudi koji joj se jedini mogu iskreno diviti. Tako uslovljeni jedni na druge, živi svet Dark Edena i ljudi se najzad pronalaze na pola puta, uzajamno žrtvujući sve ono što do tada smatrali neprikosnoveno svetim. 

Beckett nudi vanzemaljsku scenografiju u jednom skroz prihvatljivo naturalizovanom maniru - sva flora i fauna ima prepoznatljiva zemaljska imena čija deskriptivnost u velikoj meri smanjuje jaz između nezemaljskog ambijenta i vrlo nam poznatih intelektualnih i duhovnih dilema. Nesumnjivo svestan svojih zanatskih mana, Beckett uspeva da upravo na njima sagradi šarm romana, nudeći ispovesti svojih protagonista isključivo u maniru dnevničkih zapisa, pri tom koristeći upravo jezik kao najglavnijeg protagonistu koji otkriva sve ono što sami likovi možda i ne žele da otkriju ili priznaju. Šarmantan u svojoj proračunatoj naivnosti, Beckett uspeva da sa velikom dozom optimizma i dobronamernosti secira bolnu i dirljivu činjenicu da je gotovo nemoguće doneti u svet nešto istinski hrabro i novo, a da se pritom ne ubije ili makar smrtno osakati sve ono staro što ga je i porodilo.

Kim Lakin - Smith: Cyber Circus

Ovaj zadivljujuće raskošan roman nudi vrst fantastike čija mi definicija i posle ponovnog čitanja jednako izmiče: delikatna mešavina prepoznatljivih elemenata SFa i weirda proizvela je leguru do te mere izdašnu da ju je teško i opisati, a kamoli imenovati. Čak i samo prepričavanje sadržaja postaje poduhvat nezahvalan koliko i neadekvatan, i to do te mere da i sama sa negodovanjem ispraćam slična sažimanja u rivjuima.

U nekoj nedefinisano postapokaliptičnoj budućnosti, Cyber Circus je stimpankični cepelin u kom mala grupa biomorfa krstari opustošenom i unakaženom Zemljom, zabavljajući njeno retko i isto tako unakaženo stanovništvo svojim cirkuskim atrakcijama. Herb je vlasnik Cyber Circusa a ujedno i vlasnik svakog pojedinog člana ekipe biomorfa, to u neo-robovlasničkom smislu te reči: Nim je prostitutka čija je koža genetski modifikovana da svetli u skladu sa njenim raspoloženjem, Hellequin je HawkEye, kiborg, bivši vojnik tehnološki "unapređen" teleskopskim okom i osakaćenim emocijama, Pig Heart je vlasnik svinjskog srca i adekvatnog imunog sistema koji ga je eventualno pretvorio više u svinju nego čoveka, Rust je više vučica nego ljudsko biće, dok je hermafrodit Lulu verovatno jedini član ekipe sa devijacijom proizašlom iz čistog hira prirode. Pored njih, Cyber Circus obiluje nakaznostima svake vrste, to kako u ljudi tako i u životinja, pa opet… u svetu tako temeljito razorenom, ekipa Cyber Circusa nas se sve više doima kao ne samo poslednji ostatak ljudskosti, nego i krajnji bastion čovečnosti. Ostatak tog razorenog sveta više nego efikasno predstavlja D'angelus, svodnik i trgovac robljem, i njegova horda surovih i arogantnih plaćenika čija je pripadnost ljudskoj vrsti striktno nominalna, i pored genetske celokupnosti. 

Uza sve groteskne bizarnosti koje članovi Cyber Circusa prezentuju svojim telesnim i intelektualnim mutilacijama, Kim Lakin - Smith uspeva da preko njih ponudi snažno i dirljivo samoposmatranje kakvo se inače nalazi u stradanjima koja prate obespravljene prozne gubitnike. Njihova neprestana borba sa životinjskim i mehaničkim delovima sopstvenog tela i psihe odvija se naspram prašnjave i jednolične pozadine postapokaliptično samrtnog sveta, time efikasno uklanjajući svaku pomisao na bolju budućnost koju bi pozitivan ishod takve borbe doneo: lako je stremiti ka dobroti kada znamo da ona donosi nagradu, ali kako stremiti ka dobroti čija je "nagrada" ista kao i ona koju nudi zlo? Taj naizgled paradoks nudi dodatnu dimenziju čovečnosti koju Lakin - Smith provlači kroz svoje prozno tkanje: unutrašnje i vanjske borbe kroz koje članovi Cyber Circusa krvare neretko imaju isti, tragični ishod. 

Pored egzotičnog i izdašnog sveta koji je Lakin - Smith kreirala, i pored visokooktanskih akcija koje se u romanu nižu skoro bez predaha, lako je zapostaviti te finije detalje zbog kojih se roman ne povinuje uobičajenim klasifikacijama trenutačnog prepoznavanja krajnjih dometa. Cyber Circus je otud nenametljiv do granice understatementa, i tek znatno kasnije po čitanju zablista u punom sjaju svog dostignuća, zahtevajući od vas da mu se ponovo vratite, što je ujedno i najveći kompliment koji se prozi uopšte može dati i koji se daje samo onoj odličnoj, majstorskom rukom pribeleženoj.

W. Ochse: Blaze of Glory, D. Clegg: Coming of Age

Oktobar je bio mesec horora, kako priliči i dolikuje, i za to se pobrinuo The Halloween Horror Bundle, koji je ponudio osam aktuelnijih horor naslova za vrlu razumnu cenu. I naravno, kako to već bude sa kupovinom na veliko, bilo je tu za svakog ponešto, mada priznajem da sam za sebe našla ipak malko manje nego što sam se nadala. Sve u svemu, ovogodišnju Noć Veštica su mi uglavnom zadovoljavajuće garnirala dva naslova iz HHB paketa: Weston Ochse, sa njegovim ultrapalpičnim Blaze of Glory, i Douglas Clegg sa tri novelete objedinjene pod naslovom Coming of Age.

Blaze of Glory ima prilično zanimljivu istoriju koja uvelike objašnjava njegovu raskalašenu i na momente zdravo urnebesnu filmičnost - Weston Ochse je po svojoj prilično zapaženoj ranijoj noveleti Once upon the End napravio scenario za B Monster Movie na tragu Tremorsa. Scenario je doživeo tragikomičnu sudbinu koju Ochse skoro pa dirljivo saopštava u pogovoru za roman, što je već samo po sebi zanimljiv tračeraj iz, kako to sam Ochse naziva, "secretive cloak-and-dagger nature of the individual production companies", u ovom slučaju predstavljenom kompanijom Amen Ra (Wesley Snipes). Tragična sudbina tog scenarija rezultovala je ovim romanom, a sam Ochse tvrdi da je usput poneo kući i nekoliko vrednih zapažanja po pitanju šta ne raditi i o čemu ne pričati u drobilici holivudske mašinerije. 

Blaze of Glory u svom apokaliptičnom setingu nudi paletu krajnje živopisnih protagonista - đubretara, prodavca polovnih automobila, prostitutke, babe ovisne o kraku - koji proživljavaju smak sveta za koji su zaslužni… pa eto, vrlo zubati crvi, u raznim oblicima i dimenzijama, od ogromnih koji gutaju solitere, pa do krajnje sićušnih, koji jedu ljude, i to bez njihovog znanja. Za pristojnu horor-komediju skoro pa da i ne treba više od toga, a ako i zatreba, Blaze of Glory nudi i dodatne bisere retkih načina kojima se ljudi mogu crvima suprostaviti: dovoljno je pomenuti samo slanu vodu i temu iz filma Rocky pa da se dimenzije urnebesa u ovom romanu donekle naslute.

Coming of Age Douglasa Clegga je odabran da udari kontru silnoj parodiji horora kakvu je obezbedio Blaze of Glory, ali alas, izgleda da je to lakše očekivati negoli i dobiti. Clegg je svakako jedan od horor pisaca od kojih se nešto takvo moglo očekivati, još tamo od njegove I Am Infinite; I Contain Multitudes ali, istini za volju, Coming of Age to dokazuje samo u odličnoj prvoj noveleti Purity. Cleggov opus sve više preplavljuju nehotične žanrovske parodije u formatu teen angst natprirodnih bezvezarija i to variranje kvaliteta Cleggove proze ostaće mi večita misterija, baš koliko i njegovo insistiranje na pristupima koji mu maltene obećavaju infantilnu inferiornost. Moguće da je u pitanju podilaženje publici iz čisto ekonomskih razloga, i nije da nemam razumevanja, ali ipak! postoje i limiti za ugađanja autoru od strane publike, i ja se opasno bližim svome, jer otkrivam da mi postaje sve napornije pamtiti i ceniti Clegga po impresivnim ali i vrlo retkim blistanjima u domenu psihološkog horora.

Hitomi Kanehara: Zmijski jezik

Pre svega, valjalo bi da se izvinim čitaocima ovog bloga. Odavno nisam skuckao prikaz, odavno nisam seo za tastaturu da napišem reč-dve-tri o delima koje sam isčitavao poslednjih nekoliko meseci. Razlozi uvek postoje, ali kad se sve sabere, dolazim do sledećeg zaključka: bio sam previše lenj. Stoji i činjenica da me ništa u poslednje vreme nije u dovoljnoj meri oduševilo, nateralo da se ponovo prihvatim tastature i napišem nekoliko redova o određenom naslovu, ali bottom line je upravo ljenost. 

Stvari se, međutim, uvek menjaju (a promena je, kao što znamo, važna i jedina konstantna stvar u životu) te sam ponovo dobio elana i motivacije za pisanje prikaza. Taj elan je, u velikoj meri, proizvelo čitanje knjige Zmijski jezik od mlade japanske autorke Hitomi Kanahare.

Mnogo lep curetak, zar ne? U svakom slučaju: 

Japanska spisateljica Hitomi Kanehara rođena je 1983. godine (moje godište, jej!). Prestala je da pohađa školu kad je imala petnaest godina. Pošto je otišla od kuće kao tinejdžerka, slala je elektronskom poštom svoje priče svom ocu, profesoru književnosti i prevodiocu, koji joj je pomagao da ih uredi. Knjiga Zmijski jezik nagrađena je najpoznatijom japanskom nagradom za književnost, Akutagava, 2004. godine. Nakon nje, Hitomi je objavila još četiri uspešne knjige, i spada u najbolje i najpopularnije savremene japanske autore.

Zmijski jezik je knjiga koja nam na više načina prikazuje čovekovu samodestruktivnost, njegov Tanatos aka nagon smrti. Naravno, sve je to umotanu u oblandu fabule koja se vrti oko subkulture tatoviranja i pirsinga, oko sadomazohističnog seksa, oko ekstremne modifikacije tela koja služi kao marker kojim mladi u Tokiju obeležavaju sami sebe u potrazi za svojim identitetom. 

Narator(ka) romana je Lui, devetnaestogodišnjakinja koja fascinirana Amom i njegovim modifikovanim jezikom koji podseća na zmijski, odlučuje da i sama oproba mučan proces rasecanja jezika. Proces je veoma bolan i zahteva stalno proširenje jezika novim, većim pirsingom, sve dok se ne napravi dovoljno velika rupa u jeziku da se on može bezbedno raseći. Trougao značajnih protogonista upotpunjuje Šiba, tatu majstor, biseksualnih i sadističkih sklonosti. Upravo je on taj koji radi tatovažu na Luinim leđima i buši njen jezik.

I ne buši on samo to, naravno. 

Lui ulazi u vezu sa Amom, koji ispod te tatu-pirsing-pank fasade krije ljubav i poštovanje prema Lui. Ipak, i on sam ima mračnu stranu – previše je zaštitnički nastrojen prema njoj, što kasnije donosi veoma značajan problem. Lui, opet, ne raskida sa Amom, nego joj njena nihilistička i samodestruktivna priroda nalaže da se sa njim poigrava, te ulazi u aferu sa Šibom, koji je i sam veoma kinky dude. Seksualni odnosi koje Lui ima sa Amom i Šibom su posve različiti: dok Ama normalno vodi ljubav, Šiba je seksualno priseban tek kad nekoga muči i kinji tokom seksa. 

Ovde Kanahara koristi narativne sekvence kako bi opisala odnos glavne junakinje prema samoj sebi i prema njenoj seksualnosti: navodi tok misli glavne junakinje oko toga šta će joj Šiba učiniti i poredi ta premišljanja sa stvarima koje su joj drugi muškarci radili tokom seksualnog odnosa. Ovo daje čudan i bizaran uvid u svest same Lui: ispada da se ona ništa ne pita tokom seksualnog odnosa, ispada da je ona na milosti muškaraca. No, tokom odnosa sa Šibom, ona doživljava orgazam jer je opijena mogućnošću svog potpunog uništenja. 

Ovo potvrđuje i scena obedovanja u restoranu: u jednom trenutku, Lui se pita ko će biti taj ko će da je ubije: Ama ako sazna da ga ona vara sa Šibom, ili Šiba, koji koj šapuće na uho kako bi voleo da je ubije. Ovde vidimo da se glavna junakinja kupa u otrovu samodestruktivnosti i da su pretnje smrću deo njenog života ispunjenog patnjom i prazninom. 

U jednom trenutku ona sama kaže: „Treba mi bol da bih osetila bilo šta.“ 

Pomenutom rečenicom ona pokazuje koliko je u stvari otuđena od života i društva kao takvog. Ona nema prijatelja, ne posećuje svoje roditelje i mrzi svoj posao. Prateći njen tok misli, saznajemo da mnogi ljudi smatraju da je ona siroče. Ovaj suptilni hint nam kazuje da je Lui ustvari mnogo otuđena od sveta, da je posve sama. 

A malopre smo bili kod opijenosti: Lui nije samo destruktivna osoba koja ulazi u veze koje joj mogu naškoditi, ona je i alkoholičar. Ovo je, po meni, izvrstan potez spisateljice: oslikati totalni nihilizam lika kroz laganu, pozadinsku spiralu alkoholizma. Ali taj nihilizam (toliko puta pomenut!!!) je proizvod društva koje joj ne dopušta da se promeni, da krene na bolje. 

U svakom slučaju, Zmijski jezik je odličan roman kao primer beznađa i bezvoljnosti. No, da ne bude kako o romanu pišem samo hvalospeve, valjalo bi napomenuti i jedan, ali dosta primetan, downfall. Naime, prilikom vrhunca i raspleta romana (ne bih da spojlerujem) Kanehara oslikava biseksualca u jednom stereotipnom i lošem svetlu. Sad, ja sam u narodu poznat kao homofob, ali ipak – ipak, I say! – prilikom predstavljanja određene populacije ne bih išao u stereotipne vode. Roman nekako gubi svoj šarm kad upada u zamku stereotipnosti, predstavljanja određene populacije kao monstruma ili šta već. 

Anyway, Kanahara ovim romanom daje odlilčan uvid u probleme japanske omladine. Nije to roman o narkomaniji kao što su Mi deca sa stanice Zoo ili Trainspotting, ne, taj roman se ne bavi problemima koje omladina ima prilikom uzimanja određenih opojnih sredstava. Ovo je više sirova, pomalo brutalna psihološka priča koja nam govori o suludim izborima koji život znače, o tome kako osoba nekad i neće da se promeni, o tome kako osoba ne može da se promeni jer joj društvo to ne dozvoljava, o tome kako bih rado opalio šamar takvoj tinejdžerki, o tome kako bih joj rekao da nije sve tako crno, o tome kako je nekad Tanatos jači od Erosa i kako su nekad izmešani, o tome kako – 

O tome kako i ja previše serem. 

U svakom slučaju, odličan debitantski roman i velika preporuka. Knjigu je izdala izdavačka kuća Booka iz Srbije, pa ko voli, nek' potraži na netu ili u obližnjoj knjižari. Ja sam, verujem, dovoljno serendao.