Saturday, 4 December 2010

Dame i gospodo, let me introduce to you...

...Lidija Beatović. Molim? Eh sad, čuj, ko je to? Lidija Beatović narode! Pa, mogao bih da kažem kako je skroz-naskroz superkul osoba, ali to je već ulizivanje, stoga ću to preskočiti.

Elem, Lidija je rođena 1966. godine, u Senju, Hrvatska. Kratku prozu objavljivala je u časopisima Alef, Sirius, Znak sagite, Ubiq, Emitor, Gradina, te web časopisu Balkanski književni glasnik.

Zastupljena je u antologijama fantastične priče: Tamni vilajet 1 (1988), Tamna zvezda (2005), Ugriz strasti (2007), Dobar ulov (2008), Gradske priče 3 - Fantastika (2008) i Gradske priče 4 - Vodenica (2009).

Za priču "Udno palisada" dobila nagradu "Lazar Komarčić" za najbolju priču 2007. godine.

Živi i radi u Južnoafričkoj Republici.


Čemu uopšte ovaj post upoznavanja, pitate se? Pa, Lidija Beatović je, as of today, ravnopravni saradnik bloga "Book Club." Može se reći da je ona i direktor; verujem da će biti više njenih prikaza i seciranja tekstova nego što će biti mojih. Lidijini prikazi i eseji su, verujte, osvežavajući i inspirativni - mada će neki zlohudi ljudi kazati da su previše oštri ili štatijaznam - što je, verujem, pravi pogodak za ovaj blog. Oni koji još uvek sumnjaju u talenat drage Lidije, neka obrate pažnju na sledeću priču, koja je osvojila nagradu "Lazar Komarčić", 2007. godine.

UDNO PALISADA

By Lidija Beatović

Na samom kraju imanja, među svežim krtičnjacima, udno palisada, našla je gnezdo. Sasvim slučajno je naišla na plitku jamu prekrivenu sitnim granjem i suvim lišćem, oblepljenu polusažvakanom travom i čupercima crne dlake, zaista sasvim slučajno - zaboravili su da joj kažu kako se gnezda mogu sakriti u žalfiju i divlju kamilicu.

Sigurno joj to nisu rekli.

Rekli su joj samo da ne izlazi iz voćnjaka u stražnjem dvorištu, i da nikada, ali zaista nikada ne prilazi drvenim palisadama. Ali zaboravili su da tačno kažu zašto i ona je zaključila da to mora biti zbog nepouzdanih drvenih greda. Bilo je to već sasvim trulo drvo, izbrazdano usecima punim paukova i mrava, pri vrhu ojačano gvozdenim klinovima oko kojih su ose napravile saćasta gnezda. Otac je jednom pričao kako su njegov otac i deda podigli tu palisadu za ciglih šest meseci, uz pomoć komšija i plaćenih nadničara. Više nije bilo niti jednih niti drugih; gvozdenu ogradu oko stražnjeg dvorišta otac je morao da podigne sam, bez ičije pomoći. Jednog dana, sećala se Marija, neka devojčica se rasporila na šiljcima gvozdene ograde stražnjeg dvorišta. Pokušala je krišom da uđe u dvorište, verovatno da krade maline, ali bosa noga joj se okliznula na nauljeno gvožđe i pala je nauzak preko šiljaka, kričeći stravično i prskajući krv po jagodama i ribizlama. Otac je doneo sekiru i testeru i na Marijino pitanje mogu li se čelične šipke seći testerom baš kao i drvene, ćutke je besno povukao kanapče na testeri (a to je Mariji bilo čudno jer je uvek strpljivo odgovarao na njena pitanja) i stajao tako pored ograde sve dok majka nije dotrčala i zgrabila Mariju u naručje. Kasnije su njih dve ležale u krevetu i majka je pričala priču pred spavanje, iako je napolju još bio dan a u stražnjem dvorištu je devojčica i dalje vrištala, nabodena na šiljke. Majka je pričala čudnu priču, nimalo nalik na ostale koje je pričala pre spavanja - ova priča je bila puna lukavog zverinja, potpuno nalik na ljude, zverinja što dugo vreba u zasedi a onda zaskoči i ubije bespomoćne dečake i devojčice samo da bi zauzelo njihova mesta, živelo sa njihovim roditeljima, jelo iz njihovog tanjirića i spavalo u njihovim krevetićima. Mariji se nije dopala ta priča ali majci je, iz nekog čudnog razloga, bilo vrlo važno da je ispriča i Marija je nepomično ležala, krotko uvijajući oko prsta majčine crne uvojke, trudeći se da ne razmišlja može li testera zaista da seče gvozdene šipke. Palisada od gvozdenih šipki je najjača na svetu, rekla je majka. Palisada od gvozdenih šipki je večita i neuništiva, rekao je otac, zato se Marija može slobodno igrati jedino u stražnjem dvorištu, nigde drugde.

Verovatno je baš to razlog što joj brane da prilazi drvenim palisadama.

Dok je štapom oprezno razgrtala lišće, iz gnezda se čulo cijukanje.

Možda misli da mu se vratila majka.

Podigne ga oprezno kao da je kuče, držeći ga za labavu kožu između lopatica; osim sićušnih kandži na nožnim prstima, i resastih ušnih školjki visoko na temenu, izgledao je poput ljudskog novorođenčeta, samo mnogo manji. Bio je iznenađujuće lagan, kao da su mu kosti ispunjene vazduhom i cvileo je tiho kad ga je uštinula, baš kao i sva bespomoćna mladunčad.

Možda mu se majka večeras vrati i odnese ga. Možda ga odnese u šumu i tamo odgoji na miru, u šumu ionako niko ne zalazi.

Bila je to zabranjena igra, slutila je, sasvim zabranjena igra - vratiti ga tako na nežne čuperke crne dlake, prekriti ga sitnim granjem i suvim lišćem i ostaviti ga u tom plitkom gnezdu među žalfijom i divljom kamilicom, udno palisada. Otac će zasigurno biti ljut zbog te igre. Otac će zasigurno biti ljut i majka će mu opet, u njeno ime, obećavati kako Marija nikad više neće kročiti van bašte sa jagodama i paradajzom, zar ne Marija? i kasnije će opet pričati onu priču o čudnom zverinju kojeg Marija nikad nije videla i koje možda ni ne postoji, ali bio je tako sićušan i krotak, dok ga je držala za labavu kožu između lopatica, tako drhturav i poluživ i sasvim bezopasan baš koliko i slepa Belina štenad i možda će njegova majka biti isto tako dobra majka kakva je Bela i možda će doći noćas da ga u zubima odnese u novo gnezdo u šumi i tamo ga odgoji na miru.

Šta si to našla??

Za tren nije razumela pitanje. Razmišljala je o Beli i njenoj slepoj štenadi a onda su joj misli odlutale ka tihom cviležu u gnezdu udno palisada. Gde tačno? Viknuo je otac i gde tačno? vrisnula je majka i ustali su oboje od stola terajući stolice da nogarama zacvile po ulaštenom parketu. Otac je u trku udario po okidaču kraj ulaznih vrata i reflektori sa palisada pretvorili su noć u dan.

Nije trebalo da trči za njima. Majka je sve vreme ponavljala vrati se u kuću, Marija ali Marija prosto nije mogla da se vrati, ne pre no što se uveri da otac ne nosi sekiru i testeru, ne pre no što se uveri da je gnezdo prazno i da je on sada već siguran u zubima svoje majke, na putu do šume u koju ionako niko ne zalazi. I dok je otac gazio žalfiju i kamilicu, cedeći u vazduh opor miris ranjenog bilja, majka je štapom razotkrila tihi cvilež na dnu plitke jame i Mariji je srce zastalo na tren a onda je potrčala koliko je noge nose prema očevoj senci i stigla je do nje taman kada je ova podigla a onda naglo spustila veliki kamen i plitka jama je ciknula poput gumene igračke a na polusažvakanoj travi ležalo je trzavo klupko krvavog mesa, sa prstićima koji su još uvek drhturili i sa jednim zlatnozelenim okom iz naprslog kapka.

Činilo joj se da cvili. Ne; činilo joj se da vrišti poput devojčice nabodene na šiljke gvozdene palisade stražnjeg dvorišta. Otac je gnevno upitao majku kad će više to dete jednom da nauči a majka je tiho rekla moja je krivica, nisam joj dobro objasnila i hitro je podigla u naručje Mariju koja je još uvek vrištala ili možda samo tiho cvilela među oporim mirisom krvi i ranjenog bilja.

6 коментара:

Medox said...

Dobra je Lidija B.! Ona je jedna od retkih na domacoj sceni koja je pisala kiberpank price, prvi put sam je primetio u fanzinu Znak Sagite pre 6-7 godina.
Jedva cekam da se objavi njen najnoviji projekat o Normanu Spinradu, volim njen zivopisni stil predavanja.

Perin said...

Lidija je pravo dobar pisac. Recimo, ova priča, "Udno palisada." Si primetio koliko je dobro tempirana? I ja jedva čekam taj projekat. Čim bude kakvih vesti oko toga, veruj mi, prvi ćeš saznati, jer će Libe da to postavi ovde. Sutra će na blogu osvanuti jedan prikaz što je ona napisala...O kojoj knjizi je reč...videćeš sutra :)

Medox said...

Sasvim je OK, ali ne spada u moje omiljene price od Lidije B. Generalno ne volim price u kome su deca glavni junaci. Jedino je IT od Stivena K. izuzetak od pravila. :D
Jedva cekam prikaz te tajanstvene knjige. Samo da nije Kroninov ''Prolaz'', nedaobog da bacas pare i vreme nad tim plagijatom.

P.S. Cestitam zbog otvaranja bloga! ;)

Perin said...

Nije, nije :) Nešto super kvalitetno je u pitanju :)A za priču: pročitaj Ga Rankuva,i Karantin, super su priče :)

Milena Ilić said...

Jako dobra priča, dopada mi se stil i atmosfera koju gradi. Što se tiče dece-protagonista, često je to dobro rešenje, kao i u ovom slučaju. Takođe, posebno je zanimljivo što je sveznajući pripovedač samo poluprisutan, zapravo, kao da se sve odvija kroz devojčicinu prizmu, a opet nije prvo lice. Čini se da i to utiče na kreiranje određene atmosfere.

Perin said...

Lidija je sjajan pisac; omiljena priča mi je "Karantin." Njen izraz je sjajan, moderan, odmeren, priče teku baš super. Žena je multitalenat, ne samo u pisanju priča. I to nije kovanje nebesa, to je čista činjenica :)

Post a Comment