Saturday, 1 January 2011

Jukio Mišima: Ispovest maske

Moj prvi susret sa Mišiminom prozom ogledao se u njegovim pričama; dok su me neke ostavile ravnodušnim, druge su me raspametile (primerice, priča „Jaje“). Upravo zbog pomenute storije sam odlučio da pročitam i nešto duže, a prilika, sama po sebi, se ukazala gotovo istog trena: u magacin je stigao roman „Ispovest maske“ i ostalo je, štono kažu, istorija. Utisci su sledeći.



Kazati nešto konkretno o Mišimi je zaista teško. Rođen je 1925. godine kao Kimatake Hiraoka. Prvi je japanski pisac koji je u ranoj mladosti stekao slavu „živog klasika.“ Svojim književnim delom i načinom života značajno je doprineo prodoru japanske književnosti i kulture u svet. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama, dvadeset tomova priča i isto toliko eseja. Režirao je i glumio u filmu „Patriotizam“, dirigovao simfonijskim orkestrom, pilotirao borbenim avionom, bavio se japanskim mačevanjem i imao malu, privatnu armiju, sastavljenu od studenata i mladih desničara, koju je obučavao, finansirao i vodio. Njegova dela su štamapana u milionskim tiražima, pre svega romani „Ispovest maske,“ „Zlatni paviljon,“ „Šum talasa,“ „Mornar koji je izneverio more,“ „Žeđ za ljubavlju.“

Posle neuspešnog vojnog puča izvršio je harakiri, 25. novembra 1970. godine.

Već sam naslov romana je dovoljan da Vas zaintrigira: „Ispovest maske.“ Povežemo li ovaj naslov sa Jungovom izjavom da svaki čovek nosi krinku, personu, koja nije ono što taj čovek zaista jeste nego ono što izlaže u javnosti, možemo doći do neizbežnog zaključka: glavni junak, pomalo Kamijevski, govori o svojoj personi i pruža nam svojevrstan uvid u svoje psihičko ustrojstvo i probleme koje ga prate tokom čitavog života.

Roman je pisan na početku Mišimine karijere i ne možemo a da se ne zapitamo u kojoj je meri autobiografski; retki su dijalozi u ovom delu, a priča pre liči na svojevrstan dnevnik, mesto gde nas glavni junak bombarduje činjenicama iz svog života, trudeći se da nam prikaže stanje u kojem se nalazi, večitu borbu između sena i slame, koja neminovno vodi tome da magarac umire od gladi.

Mogu kazati i da glavna ličnost romana predstavlja veoma frustrirajućeg junaka. Kukavicu. Žešćeg smrada, nesvesnog mazohistu, da ne pominjem njegove seksualne sklonosti. Oh, kako junak pokušava da se reši grešnih, prljavih misli! Oh, kako investira libido u sledeći objekat i preseca ga, zatvara branu, misleći da je samo to dovoljno da izbriše tragove homoseksualizma! Oh da, premeće on u glavi, ja volim Sonoko! Njene lepe nožice, prste koje prelaze po dirkama klavira! Ali zašto, oh zašto mi se ne može dići kad sam sa ženom? Zašto uvek onanišem na sliku nagog muškarca? Da, ispovest maske jeste ispovest čoveka koji ne može da izađe iz ormara. Ispovest čoveka koji pokušava stvari da sagleda logično, ali mu nikako ne uspeva da se iskobelja iz paukove mreže.

Opčinjen smrću, junak shvata, negde na polovini romana, da je kukavica i to je nešto to ruši čitav njegov svet. Misleći da umreti za neki cilj ne predstavlja problem, da je to uzvišeno i maltene normalno, on se sukobljava sa svojim strahom i beži od istog, te kad mu se ukaže prilika, umesto da ode u vojsku, on je napušta. Ovde, naravno, možemo da vidimo i samog pisca: njegovu opčinjenost viteštvom i smrću, tragičnim krajem kojim, kao što smo videli, i sam pisac podleže.

Teme homoseksualizma su nešto što mi je ogavno i strano; ne mogu reći da sam baš sa uživanjem čitao ovo delo. Ipak, roman zaista predstavlja odličan uvid u razmišljanja homoseksualca. Pitanje koje se samo po sebi nameće jeste ovo: u kojoj meri je ovo priča samog pisca? Da li je isti kuburio sa homoseksualizmom?

Na kraju, roman ostavlja oprečna osećanja. Glavni junak mi se nimalo nije svideo, a priča kao priča ima svoje uspone i padove. Svakako, Mišimino zanatsko umeće ne treba dovoditi u pitanje; razrađenost psihičkog ustrojstva glavnog junaka je zaista na nivou i čitaoci mogu samo da se ili suosećaju sa njim, ili da ga mrze. Ja ga, recimo, prezirem. Knjigu preporučujem ljudima koji žele da vide kako se može okarakterisati glavni junak. Zaista sjajno odrađen posao, iako fabula nije toliko zanimljiva koliko može biti.

2 коментара:

angel011 said...

"Ispovest maske" jeste delimično autobiografsko delo. Što se tiče toga da li je Mišima bio homoseksualac, tu postoje spekulacije, ali zvanično nema potvrde; ono što se zna, osim da je posećivao gej barove (što samo po sebi ne mora ništa da znači) jeste da je imao ženu i dvoje dece.

Od njegovih dela, toplo preporučujem "Zlatni paviljon". Odličan roman (a za one koji bi da se okušaju u pisanju, i odlična lekcija o tome kako pisati).

Perin said...

"Zlatni paviljon" čami u magacinu. Čekiraću ovih dana, pa postovati utiske :)

Post a Comment