Friday, 7 January 2011

Vladika Nikolaj Velimirović: Niče i Dostojevski

Prvi post na blogu koji ima veze sa religijom i filozofijom. Pravo da Vam kažem, nikada nisam pokušao pružiti prikaz takvoga dela; previše je to palamuđenja, a stvari se ionako mogu shvatiti na više načina. No, ono što me ponukalo da izdvojim ovaj esej od svega nekoliko strana jesu dve stvari, dva lika: Niče, kao moj omiljeni filozof i Dostojevski, kao omiljeni ruski pisac.

Ono o čemu vladika Nikolaj, veoma inteligentna individua, piše, jesu dve krajnosti: dva čoveka različitih načela. Dva lika što u svoje vreme vide propast savremenog čoveka, ali iznalaze potpuno suprotna rešenja za boljitak: Dostojevski se zalaže za svečoveka, dok je Ničeova vizija natčovek. Dostojevski prašta ljudima; Niče ih gazi. Kako izmiriti ove dve krajnosti?



Ono što je intrigantno jeste način na koji vladika Nikolaj govori o njima. Svestan Ničeovog stava da ideal mora biti iznad morala, on to priznaje kao de fakto u njegovoj filozofiji; ne beži od te činjenice niti osuđuje Ničea kao što to čini većina vernika. On pak istog naziva duhovnim vođom, a sebe (i nas) njegovim sledbenicima i učenicima. To je prva stvar koja me oduševila i ponukala da izguram do kraja ovo delo.

Ničeov natčovek ne voli ljude; „Sve životinje su stvorile nešto iznad sebe,“ govori Zaratustra u Ničeovom poznatom delu. „A šta ste vi ljudi stvorili?“ Natčovek jeste jak čovek; svečovek je blag i moralan. Niče govori o retkim, koji se uznesu i polete; zarad njih vredi biti natčovek i gaziti po drugima. Moral je za natčoveka ograničenje lične moći, potencijala, suzbijanje volje za moć. Veliki je onaj, veli Niče, koji u odnosu prema drugima pokazuje moć, a ne ljubav. Onaj koji negira ljude ispod sebe, oko sebe. Današnji čovek robuje moralu. Za Ničea nema ničeg goreg od „dobrog čoveka“ koji postaje mediokritet, koji uljuljkan u lagodnost gasi želju da postane natčovek, da stvori nešto iznad sebe.

No, dosta je čudan jedan podatak. Sam Niče je cenio Dostojevskog. Iako je protivan njegovim ubeđenjima, iako se zalaže za dobrog čoveka. Velimirović kaže:

Veliki ljudi su do zaprepašćenja jednostrani, ili su do zaprepašćenja mnogostrani; drugim rečima, veliki su ljudi uski, a visoki, kao jedan obelisk, ili široki i duboki, kao more. Uzak i visok bio je Niče, širok i dubok Dostojevski...

Dostojevski oživljava Ničeovog natčoveka u liku Raskoljnikova. No isti ne ostaje do kraja natčovek: on se radi grižnje savesti, morala, predaje i svojevoljno ide da služi kaznu u Sibir. Samo ime njegovo nam ukazuje na raskol u njegovoj duši; Zaratustra ne podnosi taj raskol, tu podeljenost duše. Iako počinje kao natčovek, Raskoljnikov ustvari predstavlja realnog čoveka, pokajanje.

Dostojevski, u većini dela, prikazuje realnost; ne beži, nego prašta čoveku. Ne besni, nego ispruža ruku, daje drugu šansu. Zaista, natčovek i svečovek su zasad nepomirljive stvari.

Da li je, ne može a da se ne zapita autor ovoga teksta, današnjem svetu potrebniji svečovek ili natčovek? Usuđujem se reći da je potrebna doza od 70% natčoveka, i svega 30% svečoveka. Čovek je čoveku vuk, reče još jedan filozof pod imenom Tomas Hobs. Ali vuk isto tako brine o svome čoporu.

Na kraju, Velimirović previše odvodi esej u religijske vode; analogiju između ova dva velikana prikazuje kroz hrišćanstvo. Ateisti, agnostici, neće hteti da čitaju dalje; no, bez obzira na tu potku, ovo je jedan maleni masterpis u svakom pogledu. Kao religiozan čovek (ha, verujem da je nekima od Vas ovo došlo kao šok!) delo mi je zaista sjajno. Vladika Nikolaj esej završava rečenicom koja vuče na stranu morala, na stranu dobrog u čoveku:

Poštujmo, gospodo, i Ničea i Dostojevskog, poštujmo jednoga kao proroka sa Zapada, a drugoga kao proroka sa Istoka, poštujmo ih zbog njihovog genija i zbog njihove plemenite iskrenosti, poštujmo ih obojicu – no u presudnom trenutku stanimo uz Dostojevskog!

0 коментара:

Post a Comment