Wednesday, 9 February 2011

Čak Palahnjuk: Borilački klub

Pre nego što će se proslaviti romanom Fight Club, Čak Palahnjuk je radio kao mehaničar u servisu za popravku kamiona, gde je većim delom i napisao priče koje je povezao u roman iz kog će kasnije iznići i kultni film. Palahnjuk je rad na Fight Clubu započeo frustriran odbijanjem na koje je naišao kod izdavača prilikom pokušaja da objavi svoj rukopis Nevidljiva čudovišta (Invisible Monsters), priču o unakaženom foto-modelu koji se uz pomoć svog transseksualnog pratioca sveti bivšem dečku i najboljem prijatelju. Rukopis je odbijen kao previše rizičan za objavljivanje, i Palahnjuk je rešio da "skine rukavice" i napiše nešto za šta je smatrao da izdavači nikad neće smeti da objave, apokaliptičnu, crnohumornu priču o usamljeniku koji ulazi u bizaran odnos sa harizmatičnim i opasnim underground liderom i peripetijama koje proizilaze iz tog odnosa. Ispostavilo da je ta priča ne samo objavljena, nego je svom autoru donela i kultni status.

Potom dolazi Preživeli, kao i Zagrcnut, roman čija je centralna ličnost ovisnik o seksu koji po restoranima glumi napade gušenja hranom (priča je delimično zasnovana na autorovoj ličnoj tragediji – 2001. njegovog oca je ubio bivši muž očeve ljubavnice, a Palahnjuk je romanom pokušao da otkrije kako seksualna kompulzivnost može uništiti nečiji život).

Palahnjukovi zapleti i način pripovedanja definitivno nisu za svakoga, ali kritičari ostaju impresionirani njegovim talentom za pisanje, darom za satiru i neospornom originalnošću.



Dakle! „Borilački klub.“ Jednom rečju: SJAJNO! Roman mi je spržio mozak, uništio sve nervne sinapse i sive ćelije, doživeo sam samadhi, popeo se na higher plane sopstvenog postojanja. Stil Palahnjukovog pisanja je odličan, savremen, direktan, kratak i jednostavan, s toliko slojeva, da nakon maltene svake rečenice zatvorite oči i kažete u sebi: „Čoveče što je ovo dobro!“

O čemu se, zapravo, radi?

Samodestruktivni nihilistički insomničar ubija vreme i nesanicu tako što pohađa bizarne grupe potpore. Njegov život se iznenada menja nakon što upozna manijakalno – depresivnu Marlu Singer i anarhistički nastrojenog i uvrnutog tipa Tajler Durdena (alter-ego, anyone?). Spletom okolnosti, pomenuti širom zemlje otvaraju underground borilačke klubove koji (pored toga što služe kao katarza, napredna agresivna psihoterapija) uskoro prerastaju u anarhistički pokret pod nazivom „Projekat Haos“ – direktan napad na sve ono što jedno društvo čini svetim. Zanimljivo, zar ne?

No, ono što je zanimljivije je kako Palahnjuk plete klupko same fabule i predočava ustrojstvo samih likova – maestralna razrada uzima maha, pisac ubacuje u petu brzinu i vozi Vas kroz delo tako brzo i lepo, da na momente morate stati, duboko udahnuti i odmahnuti glavom puni neverice, uz povike kao što su „Vau!“, „Bem ti repu!“, „Sjajno!“ itd.

A sad, malo o likovima.

„Kupuješ nameštaj. Kažeš sebi, ovo je posljednja fotelja koja će mi biti potrebna u životu. Kupiš fotelju, zadovoljan si nekoliko godina jer šta god pošlo po zlu, znaš da si se riješio pitanja pronalaska prave fotelje. Potom pravi set posuđa. Potom savršen krevet. Zavjese. Tepih.

Onda si zarobljen u svom divnom gnjezdu, a stvari koje si posjedovao sada posjeduju tebe.“

Nepoznati narator „Borilačkog kluba“ je čovek koji mrzi svoj život, posao i okruženje; najviše od svega prezire uljuljkanost, kolotečinu u koju je upao.

Apatija.

Grozan i bezličan posao.

Mazohistički nastrojen glavni lik.

U redu? Pređimo na sledećeg lika u nizu.

„Zaustavljam lift između dva sprata dok Tajler otkopčava šlic. Kada se lift zaustavi, činije sa supom nanizane na kolica za hranu prestaju da zveckaju, a para od prženih gljiva uzdiže se do vrha lifta dok Tajler podiže poklopac sa zdjele. Počinje da ga vadi i kaže: „Ne gledaj me, neću moći da pišam.“

Ako je narator čovek koji mora da trpi svog šefa, onda je Tajler lik koji mu pokazuje da to ne mora da čini; ako narator naizgled poštuje moralne norme i socijalne vrednosti, Tajler se njima izruguje; ukratko, Tajler je jin naratorovom jangu. Da ne pominjemo kako je loš konobar.

I na kraju...

„Marla preživljava na obrocima koje socijalna služba dostavlja za njene mrtve susjede. Marla preuzima hranu i govori da oni spavaju. Ukratko, ovog podneva Marla je ležala u krevetu i čekala isporuku između podne i dva sata. Marla već godinama nema zdravstveno osiguranje, tako da je prestala da vrši pretrage, ali ovoga jutra pretražuje i pronalazi nešto što bi moglo da bude čvorić. Limfne žlezde ispod pazuha su čvrste i osjetljive u isto vrijeme. Ona to ne može reći nikome koga voli, ne bi da ga uplaši, a pored toga ne može sebi da priušti posjetu ljekaru ukoliko je riječ o lažnoj uzbuni. U isto vrijeme mora da razgovara sa nekim ko bi to pregledao. Boja Marlinih smeđih očiju je kao kod životinje kuvane na peći pa ubačene u hladnu vodu. Taj postupak nazivaju vulkaniziranje, galvanizacija ili temperovanje.“

Marla je hipohondar, granica između ludosti glavnog junaka; sidro koje drži na okupu njega samog i njegov alter-ego. Bizarna, čudna, osoba koju mast (loj ili kako već) dobijenu od liposukcije svoje majke čuva u frižideru.

Zamislite u svojoj glavi ovakva tri lika i postavku fabule koja je navedena; pitam Vas: da li očekujete masterpis? Narode, nema šta da očekujete: ovo jeste masterpis, roman koji je stekao kultni status širom sveta. Iako Palahnjuk ponekad smara ponavljanjem imena svojih junaka (možemo da primetimo da u opisu Marle dosta rečenica počinje njenim imenom) sve je to u sklopu i strukturi samog načina na koji pisac predočava rastrojenost glavnog lika.

Roman govori i o ljudima i zanatima koji stoje u pozadini, odnosu i osvetoljubivosti zaposlenih u naizgled beznačajnoj branši, njihovom nezadovoljstvu, želju za promenom. Svako od njih (i nas) želi da postigne nešto, da jednom postane mačo, promeni sredinu kojom nije zadovoljan.

A sad, malo palamuđenja o psihološkom delu ovog odličnog dela.

„Prvi put smo se borili u nedjelju. Tajler se nije brijao cijelog vikenda pa su mi zglavcu gorili zguljeni njegovom dvodnevnom bradom. Dok smo ležali na parkingu buljeći u jedinu zvezdu koja se probila kroz osvjetljenje parkirališta, upitah Tajlera koga je ustvari tukao.

’Svog oca’, odgovori.“

Abraham Maslov, jedan od omiljenih mi psihologa, govori o samoaktualizaciji. „Ono što čovek može biti,“ kaže Maslov, „On mora biti.“ Taj pojam se zove samoaktualizacija. U „Borilačkom klubu“ postoji paradoks ako gledamo stvari na ovaj način. Tajler tvrdi da ljudi koji žele da se otrgnu od kontrolirajuće očinske figure i tako postignu slobodu, mogu da se samoaktualiziraju tek onda kad kada dobiju decu i sami postanu očevi. Šta to znači? Jedini način da postaneš samoaktualiziran jeste da postaneš ono što prezireš. Sjajno, zar ne?

Elem.

Prošlo je zaista mnogo vremena od ovolike navale veselja, adrenalina, poleta za pisanjem i korištenja neke knjige kao udžbenika za pripovedanje i spisalački zanat. „Borilački klub,“ u izdanju izdavačke kuće Biblioner iz Banjaluke jeste takvo delo. Ovo, narode, vredi čitati barem tri puta mesečno; podvlačiti petnaest rečenica po stranici; žutim flomasterom bojiti dijaloge. Pisci u pokušaju, ovo je a must read delo za Vas. I zapamtite:

„Prvo pravilo borilačkog kluba glasi – nikad ne govori o borilačkom klubu.“

1 коментара:

Damir said...

„Čoveče što je ovo dobro!“ isti osećaj sam i ja doživeo dok sam gutao bukvalno tu knjigu. Imam je prevedenu, pročitao i na engleskom čisto u slučaju da se nešto izgubilo u prevodu, kupio i verziju za Kindle i pročitaću je opet... Prosto toliko je dobra. Kada sam počeo da je čitam, ta atmosfera distopije i sivilo insomnije toliko su me poneli da dve noći bukvalno nisam spavao da bi je bolje doživeo. Volim da čitam, i smatram da sam dosta pročitao, ali od svih tih knjiga ni jednu nisam doživeo na nivou na kom se Fight Club doživi.

Post a Comment