Saturday, 30 April 2011

Hanter S. Tompson: Paranoja u Las Vegasu

Najbolja & najjača stvar kod čitanja je kad ti pisac uhvati pažnju prvom rečenicom, baci te u kolo a ti nastaviš da plešeš u ritmu muzike i reči, ne možeš da se odvojiš od knjige. Takav osećaj su, kod mene, izazvali romani „Upitaj prah“ od Fantea, „Bruklinska revija ludosti“ od Ostera, a takođe i roman „Paranoja u Las Vegasu“ od Tompsona.


„Bili smo negde blizu Barstoua, na ivici pustinje, kada su droge počele da deluju. Sećam se da sam rekao nešto kao: „Malo mi se vrti u glavi; možda bi ti trebalo da voziš...“ I odjednom se iznad nas začuo strašan huk, nebo je bilo prepuno ogromnih slepih miševa koji su skičali i nasrtali na auto koji je jurio oko 150 km/h ka Las Vegasu. I neki glas je vrištao: „Isuse! Kakve su ovo životinje?“

Na početku romana primećujemo dvojicu utripanih tipova s gomilom droge u gepeku auta kojeg od mila zovu Crveni Morski Pas. Šta čine? Drogiraju se. Šta im je cilj? Američki San. Gde putuju? U Las Vegas. Zašto? Da izveštavaju o jednoj od najvećih motocikličkih trka, Mint 400.

To Vam je, dragi čitaoci, kratki sinopsis romana. Ono o čemu ovaj roman zaista govori, ono što predstavlja je jedno izgubljeno vreme, izgubljena generacija, ljude koji su živeli za mir i ljubav i koji su se, naravno, koristili raznoraznim psihotičkim susptancama da prošire svoje vidike. „Paranoja u Las Vegasu“ je poslednji trzaj bit generacije, napisana deset godina posle knjiga najpoznatijih bitičara: Keruaka, Ginzberga i Barouza.

Raol Djuk, glavni junak ovoga romana je ustvari sam Tompson; sva dešavanja u ovom rumanu zasnovana su na istinitom događaju, tako da, kada nam pisac opisuje likove, opisuje sebe i ljude koje je poznavao. Ipak, red je da povučemo crtu: iako su dešavanja zasnovana na stvarnim doživljajima samog Tompsona, moramo se zapitati gde u romanu stvarnost prelazi u preterivanje ili narkomansku histeriju. Dakle, iako su dr. Gonzo i Raol Djuk zasnovani na stvarnim likovima, s obzirom na njihove ludosti i granične psihopatološke ispade, moramo, ipak, uzeti sa rezervom dešavanja u romanu.

Ono što možemo da primetimo u ovom delu jeste nedostatak generalne fabule. Dakle, ova knjiga jednostavno ne poštuje pravila, priča nema početak, sredinu i kraj nego pre liči na psihotičnu pesmu punu trzaja, šizofreno pripovedanje, koje na kraju daje do znanja da Američki San nije ništa drugo do gomila baljezgarija.

Što se tiče stila pisanja, on posve odgovara temi i vremenu u kojem je pisano; ako uzmemo za činjenicu to da je Tompson tvorac gonzo novinarstva (stil izveštavanja u prvom licu gde novinar uključuje sebe u događaje i tako postaje glavni junak priče) ne čudi što mu je i stil pomalo haotičan, rečenice kratke i na neki način predstavljene u vidu izveštaja. Samo gonzo novinarstvo je stvoreno po uzoru na Vilijema Foknera: najbolja fikcija je mnogo istinitija od bilo koje vrste novinarstva, rekao je Tompson u jednom intervjuu. U svakom slučaju, kitnjasti stil, pun humora i kratke rečenice jesu nešto što krasi Tompsonovo pisanije i delo „Paranoja u Las Vegasu.“

Kroz sferu narkomanskih iluzija, halucinacija i šta-sve-ne glavni junak pokušava da nam objasni svoja razmišljanja o tome šta je nateralo da se mir i ljubav, hipi pokret i drogeraška dekada sruši, sama od sebe. Zbog čega je hipi pokret zamro? Zašto je okrenuo oružje sam na sebe? Možda se odgovor nalazi pri kraju romana, u jedanaestom poglavlju:

...Ali šta je duševno zdravo? Pogotovo u našoj zemlji – u ovoj Niksonovoj eri propasti. Svi smo sad ugurani u trip opstanka. Nema više spida koji je bio gorivo šezdesetih. Stvarčice koje su nas dizale ispadaju iz mode. To je bila fatalna greška u tripu Timoti Lirija. On je tutnjao po Americi prodajući 'širenje svesti' a da za trenutak nije pomislio na mračnu stvarnost mesarske kuke koja je bila u zasedi čekajući sve ljude koji su ga preozbiljno shvatili. Posle Vest Pointa i sveštenstva, LSD je morao da mu izgleda kao nešto savršeno logično... ali nema mnogo satisfakcije u saznanju da je gadno promašio, zato što je sa sobom u ponor povukao tako mnogo drugih.

No dobro. Nije baš da nisu zaslužili sve što ih je snašlo: nema sumnje da su dobili Sve Što Im Je Sledovalo. Svi ti paptetično napaljeni esid frikovi, koji su mislili da mogu kupiti Mir i Razumevanje za tri dolara po tripu. Ali njihovi gubici su i naši porazi, takođe. Liri je sa sobom povukao u ponor osnovu iluzije celog jednog stila života u čijem je stvaranju učestvovao... Generaciju zauvek sakatih, neuspelih tragača koji nikada nisu shvatili esencijalnu, staro-mističnu zabludu esid kulture: očajničku pretpostavku da neko – ili neka bar sila – brine za svetlo na kraju tunela.“

Da, svakako, Tompson kroz razmišljanja svoga lika govori naglas; čemu sve, pita se, i kuda dalje? Na neki način, ovo je i piščevo mirenje sa sudbinom, prepuštanje toku koji će ga odvesti dalje, sve do samoubistva, 2005. godine.

Sve u svemu, sjajan roman, obavezno štivo za sve nostalgičare, fanove dobre muzike, hipi pokreta, marihuane, meskalina, esida, amila, LSD-a, kokaina. Aha! Zar ovaj roman propagira droge?

Iako se to na prvi pogled tako čini, autor ovoga rivjua ne misli tako. Zašto? Sam Tompson je jedared izjavio da nikog ne tera na droge i alkohol ali da je njemu život bio zanimljiviji pod dejstvom ovih supstanci. Pisac samo pruža opcije, govori o vremenu slobode, a nadasve, govori i o izboru koji čovek napravi dok je živ, o greškama sa kojima živi i koje ga čine onakvim kakav jeste – pojedincem, čovekom slobodne volje, onim koji uvek može da bira. Baš kao što je i sam Tompson na kraju izabrao samoubistvo. Vladimir, over & out.

0 коментара:

Post a Comment