Monday, 23 May 2011

Alesandro Bariko: Svila

Alesandro Bariko (25. januar, 1958. Torino) je popularni italijanski novelista, dramatista, književni kritičar, žurnalista i esejista. Njegove novele prevedene su na mnogo jezika. Napisao je pet romana ( Zamkovi gneva, Okean more, Svila, City i Bez krvi), dva pozorišna teksta (Pijanista, Davila Roa) i dve knjige eseja (Genije u bekstvu, Hegelova duša i krava iz Viskonsina). Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next.


Svila je ljubavna storija po mome ukusu. Prekratka za roman, ali preduga za priču, Svila govori o sudbini čoveka, o patnji koju mora da trpi i o kontrolisanju zabranjenih želja, koje se, kazaćemo sada, na kraju smiruju običnim pismom.

Barikov stil pisanja mi posve odgovara: liričan je, šarmantan i što je najvažnije knjigom dominiraju kratke rečenice. Naracija i stil dobijaju zamaha tek kada se fokusiraju na neke stvari sa kojima je čitalac već upoznat: primerice, ponavljam opisa putovanja glavnog junaka u Japan. Dakle, zaključićemo, pisac ne obraća pažnju na neke važne detalje. Ne, u ovom delu ne saznajemo boju kose Erve Žonkura, niti koliko je visok, šta jede – pisac nam pruža neke, naizgled nevažne informacije, čime pokušava da naruši naraciju i klasičan tok pripovedanja.

Ako mislite da je lako napisati dobro delo kratkim rečenicama, grešite; one moraju biti odmerene, jedna reč mora da nam kaže ono što bi čitava rečenica. Sviđa mi se zbog toga opis Žonkurove žene:

Ona je bila visoka žena, kretala se lagano, imala je dugu crnu kosu koju nikada nije skupljala u punđu. Imala je i predivan glas.

Dve rečenice i naglasak na njenom predivnom glasu. Sjajno.

Ipak, stil se pomalo menja i dobija na kakvoći kada glavni junak otputuje u Japan. Kao što svilene bube koje glavni junak prodaje kreću od čahure, tako i pisac obogaćuje svoj stil i produžava rečenice, dodaje mnoge detalje čime plete šaru i klupko oko Erveovog ushićenja novom zemljom i drugačijom kulturom. Međutim, kako Žonkur sve više i više upoznaje novu kulturu, Hara Keija i njegov narod, tako i detalji postaju sve bleđi i bleđi, pisac zatvara priču istim stilom i kratkim rečenicama kojim je i otpočeo fabulu.

Ljubav je tema ove novele i pisac je prikazuje na prelep način. Ne, ovde nema olakog muvanja tipa „Đes mala, kako si, hajmo u krevet“ nego Bariko prikazuje ljubav kao nešto nestalno ali opet prisutno, nevezano za seks, prikazuje godine koje prolaze i taj trenutak kada oboje shvate da je to ona prava stvar, nema tu nekih reči, hvalospeva, samo jednog otvaranja očiju i vidimo, oh da, vidimo da se rodilo nešto, da se leptirići bude u stomaku.

Iznenada,
bez ijednog pokreta,
ta devojčica,
otvori oči.


Naracija se nastavlja, ali glavni junak je potresen. Ljubav je procvetala.

Likovi u ovoj noveli služe samo kao klinovi koji održavaju šator priče: upoznajemo ih, ali ne ostaju nam u nekom pamćenju tu su, ali i nisu, čudni, ali i nisu, živi, ali i nisu. Služe da nam ukažu & pokažu na misterije Japana i bezimene devojke. Devet meseci što ih Žonkur provodi u Francuskoj ispisani su svega na jednoj strani, dok su dogodovštine u Japanu obrađene detaljno. Život samog glavnog lika se odvija na tom godišnjem putovanju i u tom pravcu ide i naracija storije.

Kraj je tužan i prelep u isto vreme ali to nam i treba u ovoj storiji. Prekoret na poslednjim stranicama jeste nešto što će iznenaditi prosečnog čitaoca, ali ta magija same priče i stila ostaje i kada zatvorimo knjigu. Da, čitajući poslednju rečenicu, pomislimo na svoju bivšu ljubav, znate, onu koju smo najviše voleli, jedino voleli, uzdahnemo duboko, baš duboko, i u trbuhu se umesto leptirića javlja nostalgija za tim osećanjem, jer znamo, oh da, znamo, da se isto osećanje nikada više neće pojaviti. Zaljubićemo se stotinu puta, ali samo jednom smo voleli. Baš kao što je jednom voleo i Erve Žonkur.

0 коментара:

Post a Comment