Sunday, 29 May 2011

Čajna Mjevil: Grad i Grad

Grad i Grad, roman čoveka od kojeg se puno očekuje, velike nade vaskolike savremene fantastike, izazvao je razne polemike. Da li je to fentezi roman? Šta ima magijsko, fantazijsko, naučno-fantastično, u ovom romanu? Da li ima tih elemenata ili roman potpada pod neke druge žanrove? Da li roman funkcioniše kao celina? Šta, kako, ko, čega, koga? Nije li ovo, ustvari, noar krimić? Pitanja, pitanja, pitanja....

Hm, kako početi? Sažeti utiske, prvo pojasniti o čemu je reč? Hm. Da.


Dakle:

Slažem se sa onima koji smatraju da je knjiga odlična kao noar krimić. Po tome kako je izgrađena, ovo je tipičan noar o poštenom policajcu koji pokušava da razreši problem u gradu kojim vladaju dve bande a iz senke, ko zna, možda neko treći. Napisana je sjajno, sve ide kako treba, i kad je u pitanju zločin, istraga i razrešenje, sve je na svom mestu; problem se pojavljuje kad počnemo da je posmatramo kao nešto drugo. Dakle, da ponovim, baš sam uživala čitajući dobar i napet krimić, ali ostalo... sad ćete videti.

Setting priče deluje zbrkano i na momente neprijatno zbrkano. Lično, mislim da je to zato što Mijevil (apsolutno ne prihvatam ovu „Mjevil“ transkripciju i ne zanima me iz kog su je džepa izvadili) piše sa pozicije britanskog autora za prevashodno britansku publiku, ili šire publiku koja je angloamerička, angloaustralijska, zapadnoevropska, svejedno, ali ne piše za čitaoce koji potiču iz regije u kojoj je smešten ovaj fiktivni grad odnosno gradove, mi ga ne zanimamo, i onda daje sebi za pravo – „pa ovo je moj roman, šta hoćete?“ – da uporedo trpa jasne aluzije na Srbe i Hrvate (recimo dva pisma, jedno fonetsko i „liči na ćirilicu“ a drugo latinica koja je zamenila neku paraglagoljicu) i navodno španski sleng i nemački sufiks za imena ulica i neka pseudomuslimanska imena (mislim, Hamd Hamzinic. Hej, Čajna, vrati čoveku drugi vokal u imenu.). Ako neko uzme epizodu Nadrealista sa podeljenim Sarajevom i pokuša da je prebaci u neki high književni kontekst sa referencama na Kafku i Bruna Šulca, mene će slatko zasmejati (daj bre Čajna, mene si našao da farbaš? Kakvi peščanici, kakav cimet, nemaš ti veze sa Šulcom!) ali ima ljudi kojima to neće biti ni najmanje smešno.

Dalje!

Priroda ove fantastike je... er... neprirodna. Slede spojleri, stoga beware!

Dok negde do pola ili do poslednje trećine knjiga deluje kao da ima jedan razrađen fantastični element, na kraju nas dočekuje klasično razjašnjenje a la En Redklif. Ništa fantastika, samo smo se zezali! Daj, bre, Čajna, stvarno misliš da ćeš tako lako da se izvučeš? Uvedeš jedan ovako sulud koncept dva grada na istoj teritoriji, obneviđavanje, treći grad (živeo Haustor), Proboj kao udbine udbe udbu, i onda lagano da se vratimo na teritoriju realnosti? Mhmhm? Neće moći, dečko, jer ovo ne funkcioniše kao alegorija; ne funkcioniše ni kao fantastika groteskno-apsurdnog tipa, odnosno Kafke i Šulca. Nisi slušao na času: njihova odrednica nije samo u tome što imaju neki fantastični element u pripovedanju, već u snolikoj logici koja odudara od naše; Proces ili Šulcove priče se ne mogu uhvatiti ni za glavu ni za rep prema standardima tradicionalnog pripovedanja, i u tome je njihova velika draž i vrednost, a kod tebe je sve zapravo tvrdo regulisano pravilima koja su ili jednaka onim u realnom svetu (dejstvovanje policije) ili se ti ubiješ da nam ih objasniš i nacrtaš (obneviđavanje) i tako ubiješ i bilo kakvu oniričnost ili apsurd koji su mogli postojati u konceptu. Istovremeno, taj koncept nije dovoljno objašnjen, razrađen niti motivisan – kad je došlo do jebene raseline, i kako i zašto? Kad i kako su ljudi počeli da razrađuju taj koncept i da dele gradove, na koji način jedna ista kuća može da bude u oba grada ako se arhitektura razlikuje, itd itd? I šta na kraju sa artefaktima, hoćemo li dobiti ne valjano, nego ikakvo razjašnjenje? Nećemo, dosta nam je krimi-rasplet? A, dobro onda.

Na kraju se ispostavlja da ono što se meni činilo kao nepobitno fantastično – Proboj – nije fantastično, samo je neprirodno dobro organizovano. I to je u suštini ono što me ubija u pojam. A artefakti su samo crvene haringe i mekgafini pa i ne moramo da ih objašnjavamo.

A sad otkrovenje: majku mu, pa ovo je oda Homiju Babi u romanesknom vidu! Mislim, na pola knjige čak i meni je postalo jasno da je čovek rešio da napiše roman zasnovan isključivo na onim Babinim čangrljavim terminima – hibridnost, migranti, a pre svega intersticijalnost (ovako li se kaže na srpskom? Nisam stručnjak). I zapanjujuće je što to donekle čak funkcioniše bolje nego kod Babe jer on pokušava da tu svoju fantazmagoriju o hibridnosti i intersticijalnosti koje će spasiti svet proturi kao tvrdu teoriju (i zapravo mu svi veruju, izgleda, osim mene i Borisa Budena) a Mijevil ih vraća u bajku i lansira vrlo zanimljivu priču o intersticijalnom gradu između dva grada (koji je, ako se ne varam, ime dobio po onoj Ursulinoj izmišljenoj srednjeevropskoj zemlji). Šteta što i ta priča na kraju ne ostvari svoj potencijal. A osim toga – dobro, možda je to samo što ja mrzim postkolonijalnu teoriju – Mijevil se previše trudi, kao i sa ubacivanjem omaža Šulcu, da nam pokaže o čemu se radi, i stalno utrpava priču o izbeglicama Kurdima, Afrikancima i tako dalje, i u nekom trenutku počne užasno da me smara tim mahanjem i skretanjem pažnje u stilu „evo vidite, ovo je moja angažovana i značajna tema“.


I za kraj, pošto sam se već ovoliko zanela: bonus o prevodu!

Prevod je meni izuzetno zanimljiv. Ne kažem vrhunski. Ali prevodilac se zbilja potrudio i očevidno je da je u pitanju neko ko voli i poznaje srpski i čak je sklon da ga malo arhaizuje. Nije baš jednako vešt sa engleskim i negde ima engleskih konstrukcija (zapravo sam ih ja primetila najviše na prve dve strane a onda odjednom uglavnom iščezavaju) koje nisu baš najbolje prenete, ali božemoj. Original ne poznajem; ipak, prihvatljivo mi je novo korišćenje glagola obnevideti, prosto kao elegantnije i jednostavnije od neke nove kovanice, čak i ako nisam navikla da se koristi u rečenici sa objektom nego u formulacijama tipa „obnevidela od mržnje prema postkolonijalnom diskursu“. Međutim, posle prvih dvadesetak strana postalo mi je krajnje sumnjivo što u dijalogu rečnik naglo prelazi u najtvrđi i dosta verodostojni sleng pri čemu se, po slobodnoj proceni, većina engleskih fuck prevodi sa kurac, nije mi to ličilo na maločas opisanu personu prevodioca koju sam već počela da zamišljam kao tanano senzibilnu, te provrtim knjigu i vidim da je lekturu radio Borivoj Gerzić, tako da su mi stvari postale mnogo jasnije istog časa. Prevod za mene, naprosto, kao da je rađen u četiri ruke – i zaista uopšte nije loš.

By Jevtropijevićka

3 коментара:

K&D said...

Ljubomorna sam što je kod vas ova knjiga prevedena :) i mogu se samo nadat da će biti izdana i u Hrvatskoj. I da, super je tekst, dosta informativan...

Perin said...

Svakako Vas mogu uputiti (ako Vam nije problem čitati ekavicu) na sajt izdavača preko kojeg, verujem, možete naručiti ovaj roman.

http://laguna.rs/index.php?m=naslov&id=1559

Što se recenzije tiče, trebalo bi objasniti nešto: roman je dobar, ali nije fantastika u pravom smislu te reči, te kao noar krimić odlično funkcioniše, dok omanjuje kao fantastika.

Drago nam je što Vam se sviđa tekst, naročito što je prikaz "Grad i Grad-a" prvi post od novog saradnika bloga! Hvala!

K&D said...

Nemam ništa protiv noir krimića, dapače, a i ta koketerija s fantastikom je prilično privlačna. Hvala na informacijama!

Post a Comment