Sunday, 8 May 2011

Kiberpank, intimno i pristrasno...



Umetnost je stilizovani odraz trenutačnih ideja i strahova a podložna je entropiji taman koliko i svet oko nas; prevrate nam nasleđuju stagnacije, kreativnost nam se, eventualno, degeneriše u dekadenciju, a svaka eksperimentalnost nam se, naposletku, temeljito udavi u udobnoj striktnosti konzervatizma. Svaka od tih faza nakuplja momentum dok ne dosegne kritičnu masu, a umetnost sve to odražava, poput ogledala.


Početkom osamdesetih mogao se osetiti jedan upravo takav momentum idejne prezasićenosti; prethodne dekade su poslale čoveka na Mesec, ali su ujedno i ostavile opipljivu prazninu na mestu namenjenom bliskoj sutrašnjici. Ideje hipi bratstva, tolerantne sloge i ujedinjenosti osetno su posustale pred zahtevima tehnološke ekspanzije, a idealizam nekadašnjih grandioznih poduhvata rastočio se u kompjuterizovanoj svakodnevici, temeljito menjajući način na koji prosečan čovek poima sutrašnjicu. Seća li se danas neko Nila Armstronga, prvog čoveka na Mesecu? Seća li se neko one slike Edvina Oldrina u skafanderu, kako 21-og jula ’69-te napola hoda a napola lebdi nad kraterima izbrazdanim pejzažem zemljinog jedinog prirodnog satelita? Seća li se iko danas onog fascinantnog entuzijazma, baziranog na čuvenoj Armstrongovoj frazi o “malom koraku za čoveka, ali ogromnom za čovečanstvo”?


E pa, te slike sa Meseca su svojevremeno predstavljale idejnu snagu decenija, dok su ideologije zapada i istoka ravnopravno svojatale simboliku kao neoboriv dokaz sopstvene premoći; horizont je tada svima bio ružičast, a utopijsko sunce je grejalo komuniste i kapitaliste podjednako, dok su složno tvrdili kako je čoveku preostala samo jedna istinska granica - nebo. Kolonije na Mesecu i Marsu su postale kamen temeljac svake futurističke pretpostavke a teoretičari su prionuli na zadatak da iz prirodnih nauka iscede rudimentarno sredstvo pan-kosmičke komunikacije.

Svet se hranio idealizmom, svako veče zaspavši u euforiji i svako jutro se budeći u entuzijazmu.

A onda su došle osamdesete i surovo zgulile celofan sa svakog pojedinačno stožera idealizma. “Koga je za to briga?”, zapitale su osamdesete blasfemično, skrećući pažnju da je od sve te pompezne dreke ostala tek kolaterala teflonskog tiganja - jedini istinski pomak ka toj famoznoj i uvek izmičućoj perfekciji, pa makar i kulinarskoj. Osamdesete su razgolile svet zreo za promenu i ta promena je došla gotovo neosetno – na rastućem uticaju kompjuterizovane informacije.


Umetnost je - baš kao i svet u celini - ostala zatečena spoznajom da su pravila igre naprasno izmenjena; nekadašnji socijalni prevrati i ideološke revolucije su, po pravilu, nastajali u nižim, potlačenim masama i, po istom tom pravilu, uglavnom su stremili ka likvidaciji viših, privilegovanih struktura. Tehnološka revolucija osamdesetih je neosetno okrenula pravila naglavce - upravo je privilegovana struktura vojne tehnologije stvorila taj nov i nadasve slobodan pejzaž zvan “virtuelni prostor”; vojna automatizacija je zahtevala trenutačnu audio-vizuelnu komunikaciju; ergo ARPANET, preteča današnjeg INTERNET-a. Ideja vodilja je tu svakako bila neka vrst koordinisane primene vojne premoći i, baš kao što je slučaj sa svim ostalim militarnim R&D tvorevinama, internet je isprva bio planski rezervisan za namensku vojnu upotrebu, kao neka vrst hibridnog modela naučne laboratorije i ratnog kontrolnog centra. Za razliku od prethodnih manipulacija javnim mnenjem (recimo, tipa Rouzvil ili Aurora), zapadnjačka vojna inteligencija je ovaj put svoja opravdanja bazirala na čvrstim moralnim temeljima. Net može ujediniti svet - obznanili su ti moralni temelji; Net može ujediniti naučnike i umetnike, tehnologe i filozofe, pesnike i teoretičare i aktiviste, u svrhu transformacije ovog klimavog, nesavršenog sveta u jednu stabilnu i zdravu socijalnu tvorevinu, baziranu na slobodnoj razmeni ideja.


Biće da su ti temelji isuviše računali na ustaljene navike čoveka sedamdesetih a nimalo na slobodnu volju čoveka osamdesetih. Jer, eto, ovaj potonji baš i nije bio oduševljen vizijom striktno kontrolisanog sterilnog pejzaža u kom nema mesta za konflikt i avanturu individualizma. Ovaj potonji je ipak bio više naklonjen urbanom makijavelizmu propagande i trgovine osetljivim artiklima kontra-kulture. A avangardna umetnost - taj pouzdani barometar socijalnih previranja što uvek pomno opipava puls avanturista i revolucionara - osetila je promenu gotovo u trenutku kada se ista javno obznanila, u vidu specifičnog ogranka sf žanra zvanog kiberpank.


Paok bitnik-generacije - poznate po protivljenju moralnim standardima običnog društva i snažnom literarnom izrazu - obezbedio je sebi nišu u kojoj se literarna ideja sutrašnjice mogla prezentovati drsko, neuvijeno i krajnje nemilosrdno u svojoj jednostavnosti. Generacija koja je odrasla na literarnoj tradiciji naučne fantastike naprasno je otkrila da živi u svetu koji uveliko prevazilazi istu tu fantastiku i odlučila je da to neuvijeno kaže. Narator tog literarnog izraza bio je čovek urbane estetike, bio-inžinjeringa, implanta i tvrdih droga. I dok je hipi kultura kasnih šezdesetih aktivno zagovarala povratak prirodi, narator kiberpanka je zauzeo stanovište suprotno toj utopijskoj ideji, radije se priklonivši urbanom neredu iz kojeg je i ponikao. Na kraju krajeva, to jeste bila njegova stvarnost: ideja borbe protiv sistema transformisana je u individualistički koncept anarhističkog podzemlja, ostavivši tako sasvim dovoljno prostora i dovoljno slobode da se u tehnologiji pronađe saveznik a ne neprijatelj. Prezir za sistem nije bio ništa manji od prezira za psihodeličnu utopiju prethodne generacije, sumorno ovisnoj o potrebi za masovnošću.


Svet kiberpanka je svet krojen po meri individualaca. Prljav, urban, kompleksan i apsolutno dominiran veštačkom inteligencijom, svet kiberpanka je neka vrsta paralelnog univerzuma u kom pojedinac egzistira u kompjuterskim čipovima, dok sa stvarnim svetom zadržava tek minimalan dodir, neophodan za opstanak kao takav. On je haker koji niti želi, niti ima potrebu za klasičnom socijalnom interakcijom, čak ni sa sebi sličnim individuama - njegova moć leži upravo u nevezanosti tradicionalnim obavezama: samo-marginalizovana, izolovana nepoznanica, savršeno adaptirana za delovanje u svetu rapidnih tehnoloških promena. Njegovu funkciju definiše samo njegovo postojanje: u svetu u kom je informacija jedini artikal vredan trgovine, on je definisan isključivo sposobnošću da taj artikal pronađe, nabavi, prisvoji, ukrade, proda ili trampi. A pošto je, u virtuelnom svetu, moralna i legalna struktura značajno drugačija od one u stvarnom svetu, svi mogući načini zabadanja noža u leđa ne samo da su dozvoljeni, nego su i neophodni. Ukratko, to je svet u kom su ekstravagantni načini (in)direktne osvete važni koliko i sama piraterija. Na kraju krajeva, to je svet u kom preživljavaju samo evolutivni vrhovi i u tom svetu naprosto nema silazne putanje, nego samo dve jasno precizirane pozicije - uspon i pad.


Individualci kiber-prostora ne osećaju potrebu za ujedinjenjem svih onih naučnika i umetnika, tehnologa i filozofa, pesnika i teoretičara i aktivista. Ne osećaju potrebu za, ne daj bože, transformacijom nesavršenog sveta u stabilnu socijalnu tvorevinu baziranu na slobodnoj razmeni ideja. Ne osećaju nikakvu potrebu za omasovljavanjem, organizacijom ili standardizovanjem sopstvenog virtuelnog životnog prostora. Njihovo bivstvovanje markira sam vrh evolucione spirale u kojoj se sve svodi na pojedinca, na individuu samu sebi dovoljnu i sposobnu da bez dozvole uzme ono što želi. U ne-realnosti virtuelnog sveta čovek naprosto mora biti realan; svako emotivno (samo)zavaravanje je ujedno i neoprostivo posrtanje koje za sobom povlači primarnu kaznu. Iluzijama prijateljstva, ljubavi, vernosti ili odanosti jednostavno nema mesta u svetu u kom je informacija primarni artikl trgovine. I bilo da je reč o informaciji bankovnih siguronosnih sistema, industrijskoj špijunaži polu-legalnih mega-korporacija ili pak čisto privatnoj informaciji, ukradenoj iz intimne prepiske civilnih lica – jedino informacija u tom i takvom sirovom obliku ima monetarnu vrednost.

Fer je priznati kako je upravo to odsustvo idealizma i ma kakvog organizacionog stremljenja ujedno i razlog zašto je virtuelni individualac prevashodno parazit sistema, umesto pokretačka snaga istog. (Bar ne svesna i namerna pokretačka snaga - moguće je da svojom aktivnošću donekle utiče na samu evoluciju sistema ali taj ograničeni uticaj zasigurno nije ovde vredan pomena.) Sistem digitalnog sveta se nezaustavljivo razvija i napreduje, praćen u stopu virtuelnim marginalcem i njegovim modemom.


Zlurade tvrdnje malicioznih kvazi-teoretičara o dezintengraciji kiberpank koncepcije tačne su samo koliko je tačna i predodžba o cikličnosti realnog sveta; naša stvarnost se neumitno povinuje evoluciji koliko i gravitaciji. Sam termin je danas možda i suočen sa nekom vrstom dezintegracije, prosto zato što je oduvek bio primarno marketinška tvorevina, dovoljno intrigantna da odvoji plasirani sadržaj od tadašnje naučno fantastične pozadine. Ipak, gledano unazad, taj termin poseduje daleko veću vrednost od čisto marketinške; uspeo da obuhvati svu čovekovu fascinaciju ranim digitalnim dobom tehnologije, koja je tako drastično, a ujedno i gotovo neosetno, izmenila našu svakodnevicu. Neovisno o krajnjoj sudbini termina, kiberpank kultura će ostati upravo neotuđivi deo naše svakodnevice, impregnirana u sve sfere realnog sveta u vidu evolutivne potke kakvu su sami kiberpankeri nekad otkrivali u virtuelnom svetu. I baš kao što su uslovi za kiberpank nastali daleko pre tog komercijalno podatnog imena, tako će se nastaviti i posle njega, ušančeni u same temelje digitalne ere.

Naša stvarnost je ciklična a umetnost naprosto reflektuje tu cikličnost. Triniti iz Matriksa je zapravo Gibsonova Moli iz Neuromancera, ali je isto tako i Magi NovacOči Harlana Elisona. Blejdraner je produkt istog kompleksnog urbanog sveta u kom Gibsonov Kejs unovčava jedinu stvar od istinske vrednosti koju će ikada posedovati, dok kiberpank estetika iz Pi ima svoj lako prepoznatljiv rani pandan u Brazilu.


“.com” ekonomija je uraganskom silinom prodrmala temelje naše vešto negovane iluzije da samo materijalne stvari moraju imati komercijalnu vrednost i mogu obezbediti finansijsku sigurnost; neosporiva je istina da već odavno živimo u svetu u kojem jedino informacija ima suštinsku moć. U tom svetu postoje nezvani gosti i neželjeni uljezi, koji nas, s vremena na vreme, potsete da smo tek kolaterala tehnološkog procesa i ništa više; iako u većini, mi smo istinski marginalci današnjice, ranjivi u sopstvenom neznanju. Nova pravila novog sveta donela su i nove predatore koji više ne provaljuju u naše stanove nego u naše kreditne račune. Protiv svoje volje, mi informativno egzistiramo u virtuelnom prostoru današnjice – svaki e-mail koji smo ikada poslali otvoren je presretanjem od strane trećih lica a čak ni izbegavanje takve vrste komunikacije ne garantuje sigurnost, prosto zato što je naša lična informacija u rukama institucija, koje su i same ranjive. Virtuelni prostor sadržava naš virtuelni identitet, koji je daleko stvarniji i iskreniji od ovog realnog – naše bankovne transakcije, porezni podaci, telefonski pozivi, zakonske i medicinske informacije, kupoprodajne registracije svake naše nekretnine i pokretnine uporno svetlucaju u nepreglednoj lavini informacije digitalnog sveta. Ništa od toga se ne može istinski zagubiti ili eliminisati – sve je to lako dostupno onome ko zna i želi da tu informaciju pronađe. I ako nas takvo stanje stvari ne užasava odviše, to je samo zato što nismo svesni koliko smo izloženi i ranjivi u svom neznanju, zato što još uvek nismo svesni činjenice da smo naprosto kolaterala rapidno menjajućeg sveta što nakuplja momentum neophodan za prelazak u iduću fazu.

Iduća faza?

U doba u kom je realnost fantastičnija od najdrskijih uzleta mašte prethodne generacije, čovek nadasve oprezno prilazi toj sivoj zoni futurističkih predviđanja. Dovoljno je reći da terminom “kiberpank” mi zapravo podrazumevamo egzistenciju u virtuelnom prostoru unutar telefonskih kablova koji nas spajaju sa ostatkom sveta. A to je tek blag odraz kompleksnog horizonta budućnosti: taj fascinantan osećaj sve-prisutnosti i nepogrešivo novog oblika postojanja - postojanja lišenog vezanosti za organsku materiju sputanu ograničenjima i slabostima – taj osećaj je tek mutno obličje stvari koje dolaze.


E sad, u svetu u kom su nove jedino metode uterivanja dugova, teško da postoji besplatan doručak. To važi kako za ljude tako i za umetnost, a kiberpank ni po čemu nije iznimka. Ostaće upamćen paradoks da kiberpank u realnom svetu nije uspeo da prepozna zakone iste one evolucije u koju je, sa ogromnom preciznošću i lišen svih iluzija, uperio svoj virtuelni prst. U svetu rapidnih promena, perfekcija je daleko veći teret nego što je vrlina; u svom najčistijem i najperfektnijem obliku, kiberpank je bio savršena i precizna alatka, oblikovana kako lepotom jezika tako i drskošću vizije i, kao i sve savršene i precizne namenske alatke, nije bila u stanju da se nosi sa rapidno menjajućom okolinom. Kiberpank niša - ta magična zona između eksperimentalizma i konzervatizma idejnog prevrata - je svojevremeno jedina bila voljna i sposobna da u svojoj kontroverzi bude igralište u kom može da se sumira, revizira, analizira i neuvijeno ponudi sopstveno viđenje realnog sveta.

Kiberpank nam je to poklonio tek kao platformu za nadolazeću ekspanziju.

Ništa više.

U prljavom, urbanom svetu digitalnog doba, perfekcija je tek iluzija koja za sobom povlači samo jednu, konačnu kaznu. Haotični svet virtuelne realnosti odgaja uglavnom nespecijalizovanog marginalca, sposobnog da se adaptira svetu koji ga okružuje. Za svim ostalim perfektnim nesrećnicima ostaje samo literarna verzija gorkog ukusa repetitivne egzistencije u kojoj je sve već viđeno, sve već urađeno i sve već proživljeno.

Svet umetnosti reflektuje svet današnjice i, zajedno sa njim ili tek digitalni tren pre njega, rapidno doseže momentum neophodan za dragocenu cikličnu promenu zvanu revolucija.

0 коментара:

Post a Comment