Wednesday, 18 May 2011

Greg Egan: Zendegi

Naučna fantastika je žanr koji je sebi odavno pribavio svrhovite alate i izborio pravo i kredibilitet da se osvrne i analizira sve tabue i toteme čovekovog društva i svesti. U toj lepezi žanrovskih pristupa, jedan od važnijih (to bar meni, naravno) je razmatranje tehnologija koje nam donose jedan vrlo specifičan vid virtuelne stvarnosti: reč je sofisticiranom prepoznavanju, analizi i reprezentaciji ljudskog nervnog sistema, a onda i transferu tog sadržaja u kompjuterski čip. Naravno, odrastanje nam svima neminovno utiče na apetite i svetonazore - makar utoliko što se sve više možemo pouzdati u diskriminatorne filtere koje vremenom stičemo i održavamo – pa se tako javljaju i prohtevi koji uveliko prevazilaze skromna dostignuća žanrovskih hajtek trešina i palpičnih simplifikacija tehnoloških (sve)mogućnosti. Kako postajemo sve zahtevniji, kako se sve srčanije upuštamo u avanturu odbijanja od sise ustaljenih palpičnih navika, tako i, lagano ali sigurno, sve dublje uranjajmo u hladne vode moralnih i etičkih preispitavanja ustrojstva sveta u kom obitavamo. U tom limbu – u tom čistilištvu u kom za većinu nas tehnološki razvitak dopleruje uglavnom crvenilom – Greg Egan vam je perfektan sadrug; ne prezire vas što mu niste dorasli, ne prekoreva vas što niste odveć razmišljali o stvarima o kojima je itekako trebalo razmišljati, ne vuče vas niti vas gura, ali vas ipak nesmiljeno odvodi tamo gde treba, to upravo onom brzinom kojom ste sposobni da koračate.


Zendegi.

Zendegi je sve ono što volim u SFu.

Kao prvo, Zendegi je roman koji vam nudi ono što zasigurno ne poznajete: nudi vam Iran. Ne, ne, ne nudi vam ONAJ Iran na kog ste se već itekako navikli, ONAJ Iran kog su zapadnjački mediji do te mere demonizirali da svi danas veruju kako tamo žive samo zatucani islamski radikali i njihove obespravljene supruge u burkama; ne, Egan vam nudi Iran onako kako bi vam ga ponudio i rođeni Iračanin – nudi stvarne ljude u Iranu, ljude iskrene i razumne, ljude sa svojim vrlinama i manama, sa poštenim željama i nadama za svoju i tuđu bolju budućnost, ljude iskrene i strastvene i ponosne i moralne i očajne i nemoćne i revoltirane i bez zadrške rešene da svojoj deci obezbede bolji svet od onoga u kom sami žive. Eganov Iran me se dojmio kao najiskrenija moguća slika kakvu svi progresivni ljudi neguju o sopstvenoj zemlji, bez obzira na smradna činjenična stanja i nesrećna lična iskustva, i zato je Egan ona retka zverka SF pisca za kojeg se lako može videti da poštuje ono o čemu piše i da zato piše uglavnom o onome što voli i poznaje i što mu je blisko kao čoveku. I to osećanje autorove naklonosti, iskrenosti i razumevanja traje koliko i roman, bez obzira na svu turbulentnost i tragičnost zbivanja u njemu, jer ovo je roman u kom je svaki greh pripisan samo počiniocu, čak i kada je u pitanju individua (ili više njih) koja u očima celog sveta reprezentuje celokupnu zemlju i celokupan narod. Dobronamerno i iskreno, Egan ceo svoj roman podređuje naporima da se svaki pojedinac vidi, prikaže i prihvati van stereotipnih tradicionalnih zaleđina, da bude zaseban i odgovoran i jednako opterećen sopstvenim vrlinama i manama, koje se niti prelivaju u, niti opravdavaju kroz religijsku ili ideološku pripadnost; kod Egana su svi ljudi unikatni i jednako vredni, jednako voljeni i prihvaćeni i opravdani na temelju sopstvene ljudskosti.


Zendegi se otvara futurističkom pretpostavkom svrgavanja današnjeg ajatolah-režima u 2012; scene narodnog svrgavanja vlasti uvelike su preuzete iz stvarne iranske revolucije pri svrgavanju šaha Pahlavija, stoga je revolucija u romanu beskrvna i moćna i nudi iskren uvid u prošla i sadašnja stradanja naroda koji je u svetu bio predstavljan isključivo najmanjim zajedničkim nazivnikom. Jedna od dvaju narativnih linija prati australijskog novinara (Martin Seymour) koji u Teheranu izbliza ne samo prati revoluciju, nego donekle u njoj i učestvuje, a kroz njegovu vizuru i uz pomoć njegovih lokalnih saradnika, roman nudi ne samo politički, nego i kulturni, društveni i tradicionalni profil Irana na koji Martin reaguje do te mere da zemlju i njene ljude prihvata kao sopstvene, te posle revolucije ostaje da živi u Iranu, oženjen mladom Iračankom (aktiviskinjom Mahnoosh). Druga narativna linija prati Iračanku Nasim Golestani, koja je sa majkom emigrirala iz Irana u Ameriku nakon ubistva oca i tamo radila na projektu kompjuterske simulacije nervnog sistema, analizirajući i mapirajući mozgove mrtvih zeba. (Već tu se potencira unikatnost i individualnost svake jedinke na kojoj se istraživanje bazira; svaka pojedina zeba ima različitu pesmu.) Narativne linije se prepliću tek 15 godina nakon revolucije kojom se otvara roman: Nasim se vraća u Iran i radi na projektu Zendegi, virtuelnoj simulaciji sveta iračkih bajki i mitova, dok je Martin tada već udovac, sa sinom i neizlečivom bolešću zbog koje se obraća Nasim sa molbom da “kopira” njegovu svest u Zendegi, ne bi li tako bio prisutan u životu svog sina makar kao virtuelni sadrug u popularnoj igri.


Eganov pristup transhumanističkoj platformi je striktno naučan, baš kao što je i njegov pristup društvenom i kulturnom profilisanju Irana striktno ekstrapolacijski. Kod Egana nema divljih pretpostavki niti fantazmagoričnog futurizma koji mnoge od nas danas više zasmejava nego impresionira; tema je više nego ozbiljna i Egan joj tako i prilazi. Koncepti “boljitka u savezništvu čoveka i mašine” su razmotreni iz različitih uglova i stav romana je vrlo umeren i odmeren, sa žanrovskog stanovišta. Koncept “učitavanja” ljudske svesti u kompjuterske čipove je, van književnog domena, odavno postao opsesija mnogih koji sebi mogu da priušte ostvarivanje svakog prohteva, i roman se ne ustručava da ozbiljno razmatra i taj konkretno pristup besmrtnosti. Ali težište romana je nedvosmisleno i mada se ne nudi nikakvo samozavaravanje po pitanju moralnih izbora (SF je odavno već ustanovio da će čovek uraditi sve što mu tehnologija dopusti, makar samo zato da pokaže kako to može) ostavlja se dovoljno prostora za takva razmišljanja, čak i van konkretne radnje u samom romanu. “Zendegi” je farsi reč za “život”, dok je pun naziv VR igrice (hm, žao mi je što nemamo bolji izraz, ali upravo je “kompjuterska igrica” u pitanju, ili bar njena modernija RPG verzija, u kojoj ravnopravno učestvuju i ljudi i virtuelne simulacije, u ambijentu kreiranom da vaskrsne apsolutno sve, od mitova i legendi pa do fudbalskih utakmica, to sa virtuelnom simulacijom stvarnih fudbalskih zvezda, što će reći – sa njihovom svesti učitanom u program same igre) Zendegi-ye Behtar, ili doslovno – “bolji život”. I mada sam taj naslov implicira određeni stav, činjenica je da se roman zapravo bavi postavljanjem upravo onih pitanja koje bi i sami postavljali, samo da nam se pruži rečena mogućnost: da li je? i zašto? Sad već nema sumnje da se tim pravcem krećemo i da je takvo unapređenje vrste samo pitanje vremena i načina. Kao i sa svim kontroverznim idejama, ni ova nema jedinstvenu podršku ali ima nesumnjivo dovoljno privlačnosti; nije lako reći “ne” u izboru koji vam nudi besmrtnost, pa makar ona bila i virtuelna. U suočavanju sa takvim izborima i takvim mogućnostima, Eganova proza je zadivljujuće precizna i beskompromisna u svom odolevanju da iskrenost makar i najmanje dileme maskira bilo kakvom trgovinom osećanjima. Neprijatnosti koje tako beskompromisan stav donosi svom vlasniku, Egan nudi direktno i bez umivanja, a zauzvrat od čitaoca dobija isto tako iskren i potpun odgovor – da, ovaj roman je pravo ono zbog čega volim SF.

0 коментара:

Post a Comment