Tuesday, 21 June 2011

Erlend Lu: Prohujalo sa ženom

Erlend Lu je odličan pisac. Njegov spisalački stil krase kratke rečenice protkane humorom, a teme koje obrađuje su takve da ih svako može razumeti: svakodnevne situacije, otuđenje čoveka od njegove prirode, nemogućnost samoaktualizacije i banalnost običnog života. Lično preferiram kraće rečenice i kad vidim nekog ko dobro vlada strukturom pisane reči i kaže toliko mnogo sa tako malo slovnih mesta, taj pisac za mene postaje maher, majstor, patrijarh, papa, wordsmith bez premca.

Erlend Lu je, ukratko, jedan od takvih pisaca.


Prohujalo sa ženom je Luov prvi roman. Ono što se nameće kao zaključak, nakon čitanja njegovog prvenca, jeste činjenica da je isti nepresušni izvor inspiracije za samog autora i podloška za kasnija dela. Da, ovde možemo da prepoznamo i povežemo neke scene bezimenog junaka sa Telemanom, glavnim likom Luovog romana Mirni dani u Miksing-Partu; možemo da prepoznamo bezvoljnost, nihilizam koji okružuje skoro sve Luove junake, ali taj nihilizam, iako nazočan, prikriven je jetkom dozom humora i naivnim razmišljanjem junaka koji počesto govore iz ego stanja deteta o svetu što ih okružuje.

Prohujalo sa ženom je roman o pasivnom čoveku koji pokušava da se izbori sa zahtevima ženske osobe koja iznebuha okupira njegov životni prostor. Junak ide linijom manjeg otpora; umesto da zauzme stav, on odlučuje da je vreme da se zaljubi, jer pobogu, koliko može biti teško, to zaljubljivanje? Zar nije to divno i krasno, zar ta osoba ne zaslužuje njegovu ljubav, kad je tako uviđajno neuviđajna, kad tako dobro zna (ne zna) šta njemu treba, kad je tako kompromisno beskompromisna? Glavni lik je čovek koji voli da razmišlja ali koji se i plaši, ne želi da se prepusti, jer toliko je pitanja u njegovom umu, toliko mnogo dešavanja koja bombarduju i ruše sve ono što ga je nekada krasilo: i taman kad se navikne na novi ritam, isti se menja za stotinu i osamdeset stepeni i junak je ponovo uplašen, nema za što da se uhvati i stane na noge jer se odvikao od samačkog života koji ga na kraju opet čeka.

Ipak, put do samosvesti nije lak: kraj romana nam nagoveštava njegovu odluku, ali nam ne govori da li ju je sproveo u delo; vuk dlaku menja, ali ćud nikad, kaže narodna izreka.

Marijane, žena koja ga spopada i ruši njegov životni skript jeste osoba koja sama sebe definiše sa ili-ili. Znaš, sa mnom je sve ili-ili, kaže ona u jednom trenutku našem junaku. Ovo ukazuje na totalni dualizam njene prirode, ali i na beskompromisnost, aroganciju i šta sve ne; da ovo je osoba koja ne misli na sutra, radi sve zbog jednog trenutka, i samo taj trenutak je važan i ništa drugo, da, o ničemu drugom ne vredi razmišljati. No, zapitaćemo se čitajući ovaj roman, da li nam takva osoba treba u životu, na duže staze? Da li je tako samoljubiva osoba vredna naše ljubavi? Nadasve, da li ta osoba može da voli, da deli?

Kratke rečenice lišene balasta služe da ogole odnos između dvoje ljudi, pokažu šta svaki od junaka zaista oseća, ko je alfa a ko omega u ovoj priči. Fabula pre liči na scenario, nekakvu vrstu dnevnika kroz koji glavni junak vrši katarzu; primetno je numerisanje određenih pasusa, što samo po sebi daje naznake da pisac pokušava da izađe iz standardnih uslova uvoda/zapleta/kraja a i poneko objašnjavanje, koje relativno često srećemo u priči, možemo pripisati dočaravanju veće i potpunije slike mentalnog sklopa glavnog junaka i njegovog razmišljanja o stvarima koje život znače.

Na kraju romana ne možemo a da se ne zapitamo: da li ljubav zaista postoji u savremenom svetu? Da li postoji u onom obliku u kojem su nas učili, da, baš onako kako nam govori Dima u svojim romanima, ili Po u svojim pesmama? Šta je ljubav, uopšte? Da li se čovek može zaljubiti na silu? Je li se teže rešiti navike ili osećanja? Da li je ljubav navika, ustvari? Kako napredujemo fabulom, sve češće i češće ova pitanja bombarduju naš um i teraju nas da se suosećamo sa glavnim junakom, zastanemo na nekom delu priče i pomislimo: A kako bi mi ovo rešili? Šta bi uradili u toj-i-toj situaciji?

Svakako, Prohujalo sa ženom je roman koji valja pročitati, knjiga koja nas ne ostavlja ravnodušnim. Lu, iako ne na visini zadatka kao u svojim potonjim delima, priča priču o prolaznosti života i tome kako se trebamo boriti za sebe, a ne puštati druge da razmišljaju umesto nas. Vladimir, over & out.

0 коментара:

Post a Comment