Thursday, 25 August 2011

Dan Simmons: Flashback

Novi Simonsov roman je do te mere krcat distopičnim vizijama bliske nam budućnosti, da je ceo zaplet u romanu maltene bačen u zasenak. Daleko bilo da samom tom zapletu išta fali – naprotiv, reč je o intrigantnom i odlično tempiranom trileru čiji akteri su besprekorno funkcionalni – nego eto, i tokom čitanja i po čitanju Flešbeka, bićete daleko više fascinirani svetom kojeg vam Simons nudi tek kao pozadinu.




Zaplet je klasično detektivski (na momente čak pomalo i šablonski u toj svojoj klasičnosti) i preko njega se odlično nudi oprobana formula odmerenog doziranja čitalačke informacije. Nik Botom - nekadašnji policijski detektiv kome je tragična smrt supruge okončala karijeru i bacila ga u tešku ovisnost o flešbeku, aerosolnom narkotiku pod čijim dejstvom korisnik doslovno iznova proživljava odabrane momente iz sopstvene prošlosti – naprasno biva unajmljen da reši misteriozno, šest godina staro ubistvo. Čak je i samom Niku odmah jasno da nije dorastao tom zadatku, bar ne u stanju u kom se trenutno nalazi: ako je nekada i bio sposoban policijski detektiv, Nik je svestan da je odavno postao nešto sasvim suprotno tome - postao je gubitnik i narkoman, slabić koji utočište nalazi u narkotiku koji mu omogućava da iznova proživljava srećne trenutke koje je delio sa ženom i detetom. Nik stoga prihvata ponudu sa striktnom namerom da ukrade koliko može od basnoslovne svote koja se nudi za rešenje misterije oko ubistva. Ali, poslodavac je ne samo otac ubijenog mladića, nego i japanski političar, vlasnik jednog od najbogatijih zaibatsua i jedan od daimja u užem izboru za šogunat, a to znači i da lako može da silom dobije sve ono što je spreman tako obilno da plati. Nik postepeno otkriva da je ne samo u stanju da reši enigmu oko ubistva Nakamurinog sina i naslednika, nego i da se ključ te enigme nalazi upravo u uspomenama koje tako spremno oživljava uz pomoć droge – uspomenama koje uključuju i njegovo tragično preminulu suprugu.

Naravno da, bar u rukama majstora kao što je Simons, sam taj zaplet nosi potencijal za odličan detektivski roman, ali ono što Flešbek najiskrenije nudi se zapravo vrlo malo oslanja na finese direktnih zbivanja, ma koliko iste bile intrigantne. Simons je prvenstveno vođen idejom da nam dočara svet bliske budućnosti, i to da ga dočara u maniru striktne ekstrapolacije koja roman čini odlično tempiranim komentarom na trenutne političke, ekonomske i društvene kontroverze o kojima Simons očigledno vrlo često i vrlo ozbiljno razmišlja. I mada je neosporno da je Simonsov pristup osetno konzervativan i desničarski (neki bi tu dodali i ono "ultra"), isto je tako osetan napor da se surovost realizma u romanu opravda insistiranjem na prostoj eskalaciji truleži zatečenog stanja današnjice, pa se tako i sam SF žanr u romanu svodi na futurizam u kom se izdvaja samo jedan uistinu smeli fantastični element, a to je sama droga flešbek. S druge strane, detaljisanje tog elementa je tako sračunato zaobiđeno, da se na njega komotno može gledati i kao na metaforu: da, 90% stanovništva je ovisno o flešbeku, i da, 90% njih provode dane u proživljavanju sopstvenih „dobrih, starih dana“, ali, svet ipak ide dalje, samo bez njih.

Simonsa, naravno, brine kuda to taj svet ide.




Dakle, svega dvadesetak godina u budućnosti, SAD su u poodmaklom stanju ekonomskog i političkog raspada: moćna federacija je teritorijalno osakaćena upadima meskičke vojske i politički ponižena kako japanskim preuzimanjem političke vlasti, tako i vaskolikim ilegalnim imigrantima, koji su implodirali ekonomsku i društvenu ravnotežu. Američka zakonska infrastruktura je u kolapsu - autoputevima operišu pljačkaši i kidnaperi, dok je glavni izvor američkih prihoda postalo iznajmljivanje američke vojske koja se praktično smatra najamničkom formacijom u službi bilo koga ko može da da priušti plaćanje tih i takvih usluga. Izrael je zbrisan sa lica zemlje nuklearnim napadom a muslimanske zemlje su se udružile u formaciju zvanu Islamski Globalni Kalifat. U ostatku sveta, pogotovo u Evropi, stanje nije nimalo bolje: šarijat je na mala vrata ušao u zakone evropskih zemalja i one su uskoro poklekle, kako društveno tako i politički, pred silovitim naletom „teokratske kulture srednjevekovnog mentaliteta“, kako to sam Simons kaže; Kina je u potpunom kolapsu i Japan i Indija je prisvajaju deo po deo; Kanada je postala zemlja u kojoj je najčešće ime za mušku novorođenčad – Muhamed; zemlje Prvog sveta su zaboravile veštinu samostalnog prehranjivanja i samodovoljnosti uopšte, pa njihovu politiku diktira čisto ekonomski aspekt brutalne svakodnevice; na mestu višespratnica srušenih u 9/11 napadu podignuta je džamija; Teksas je nezavisna država; nekad moćna američka federacija zvanično broji 44.5 članica i u njoj tinejdžeri govore rusofilnim žargonom iz Paklene pomorandže...

Ima toga još, naravno, ali to su otprilike dimenzije okvira u kom Simons vidi svet za dvadesetak godina. Prilično je lako ustanoviti desničarsku intonaciju u Simonsovom futurizmu, ali daleko je teže argumentovano tvrditi da za tako distopične strepnje apsolutno nema mesta u sagledavanju današnjice i svih mogućnosti koje ona nudi. I mada je Simonsovo insistiranje na šablonskoj reda-radi-otvorenoj završnici neka vrst omaža palpičnoj viziji univerzalne pravde, ostaje činjenica da je njegov futurizam daleko ubedljiviji u svojoj distopičnoj vizuri, negoli u pomalo nasilno ružičastoj viziji prkosnog povratka u radioaktivnu pustinju Izraela ili u prilično neubedljiviim pokušajima rekonstrukcije Svetskog poretka, baziranim na pseudo-demoktratskim premisama kakve se čak i danas smatraju neproduktivnima. Naime, završiti roman stavom koji 2 milijarde ljudi na planeti definiše kao "rak u remisiji" teško može da isporuči optimističnu završnicu, čak i u sprezi sa prilično mlitavo izvedenim privatnim polu-hepi-endom za glavnog junaka, koji je tako očigledno predstavnik najugroženijeg dela današnje zapadnjačke civilizacije.




U tom i takvom futurističkom okviru, flešbek zaista i nije droga, koliko je metafora za apatiju kojom današnjih 90% liberalnih mislilaca ćutke prihvata otpremljivanje u distopičnu budućnost koju nam Simons tako verno dočarava i koje se tako iskreno plaši. Na više mesta u romanu se otvoreno proziva Obamina administracija kao prelomna tačka posle koje više nije bilo povratka, ali nema mesta sumnji da je glavni „krivac“ u romanu upravo onih 90% apatičnih ovisnika o begu od stvarnosti, od kojih neki koriste flešbek da iznova prožive sate i sate čitanja papirnatih knjiga, kakve u distopičnom svetu kojeg Simons nudi više ne postoje.

1 коментара:

saas said...

Sjajna recenzija...

Post a Comment