Friday, 9 September 2011

David Nickle: Eutopia - A Novel of Terrible Optimism

Gotovo da nema ideje ili ideologije u čovekovom posedu koja se ne bi mogla jasnije sagledati (a ujedno i preciznije analizirati) kroz prizme upravo žanrovske književnosti.

Horor se tu visoko kotira, to svakako zasluženo.

Eugenika - u svojstvu istorijskog dokaza masovne zloupotrebe primenjivih nauka na čovečanstvo u celini - se čini kao bogom dan poligon za svrhovitu upotrebu vaskolikog alata žanra strepnje, jeze i užasa. Malo elemenata iz asortimana "fantastike natprirodnog" može na ravnoj nozi da se nosi sa neprirodnim grozotama kojima je Čovek obasipao (a i danas obasipa) svog bližnjeg, jer čime su to tačno najcrnje vizije hrišćanskog pakla mogle da zastraše logoraše Aušvica?

Eutopia to shvata, pa zato i sračunato razvlači pred nas ceo špil horora, od lavkraftovske onostrane strave pa do surovo ovozemaljskog rasnog čistunstva, i to u kombinaciji do te mere silovitoj da je to čini dobitnom, i pored izvesnih manjkavosti same izvedbe.


Eutopia se otvara katastrofom koja je u februaru 1911 zadesila stanovnike naselja u Montani; u roku od cigla tri dana, celokupna populacija je podlegla infektivnoj bolesti nalik na kugu. Epidemiju je preživeo jedino sedamnaestogodišnji Jason, naizgled imun na misterioznu bolest, isto kao i njegova tetka Germaine, koja se zatekla na imanju svega par dana nakon tragedije. Germaine je Jasonu predlažila da joj se pridruži na njenom putu za Eliadu, progresivno mesto koje je industrijalac Harper sagradio za svoje radnike, kao neku vrst socijalistički naprednog, gotovo utopijskog eksperimenta ondašnje vizije modernog ljudskog prebivalištva. Eliada je naselje simboličnog imena - to je ime jednog od sinova biblijskog kralja Davida i na hebrejskom znači "onaj nad kojim bdije Bog" - a Jason je gotovo odmah po dolasku otkrio da u Eliadi "božje bdenje" podrazumeva i Eugeniku: društveni i kulturni pokret zasnovan na delikatnoj kombinaciji moderne nauke, ideologije i filozofije, u svojoj ranoj fazi nastanka organizovan od strane isto tako svežeg i novoformiranog Eugenic Record Office, čiji je agent i predstavnik bila upravo njegova tetka.

Jason otkriva da je drugi aktivni predstavnik ERO izvesni doktor Bergstrom, koji, baziran u Eliadi, praktikuje ideologiju u vidu hirurških zahvata na stanovništvu obližnjih planinskih zaseoka. Reč je, naravno, o sterilizaciji; u naporu očuvanja čistote belačke rase, doktor Bergstrom pokušava da posredno eliminiše lokalno klansko stanovništvo koje potiče direktno od ranih naseljenika, i koje u surovim uslovima života neretko ispoljava simptome incestuozne degeneracije.

Paralelno sa tom primenom osnovnih principa eugenike kao nauke o očuvanju rasne superiornosti, ispostavlja se da lokalno stanovništvo trpi još jednu manifestaciju strave, ovaj put natprirodne; reč je o neljudskim stvorenjima koji obitavaju u lokalnim planinama - takozvanim vilenjacima - i koji koriste iste te ljude za sopstveno razmnožavanje. Vilenjaci poseduju hipnotičke sposobnosti kojima potčinjavaju svoje ljudske žrtve nekom vrstom dubokog religioznog zanosa, i, jednom tako omađijane, žrtve se dobrovoljno podvrgavaju osemenjavanju od strane vilenjaka. Pre nastanka Eliade, vilenjaci su polagali jaja uglavnom u uteruse već trudnih žena, obezbeđujući tako svom podmlatku ishranu do one faze u kojoj će biti dovoljno ojačali da nastave samostalan život van tela ljudskog surogat-roditelja, i to "rađanje" vilenjaka se uglavnom dešavalo bez znanja (i bez opasnosti po život) same porodilje. Ali, u nedostatku trudnica usled višegodišnje sterilizacije lokalnih žena od strane doktora Bergstroma, vilenjaci su pribegli polaganju jaja u sve mlađu žensku decu, pa čak i u muškarce. Bez fetusa kao zalihe hrane za larve iz parazitskih jaja, vilenjački podmladak je proždirao unutrašnje organe žrtava u kojima je bio začet, a to je, opet, rezultovalo jačom histerijom među stanovništvom i daleko specifičnijom hipnotičkom kontrolom vilenjaka nad ljudima.

I kako Jason postepeno, korak po korak, otkriva sve užase kojima vilenjaci porobljavaju ljude, paralelno se pomaljaju i užasi kojima i sami ljudi istovremeno obasipaju iste te žrtve. U krajnjoj viziji ljudske tragedije, Jason shvata da će ljudi poput doktora Bergstroma - ljudi vođeni eugeničkim principima genetske čistote i rasne supremacije - pre naći prirodne saveznike upravo među vilenjacima, nego među rasno-nečistom ljudskom sabraćom.


Odličan spoj realističkih grozota udeljenih iz ruke čoveka (grozota baziranih na uvek tragičnim duhovnim posrnućima korumpiranih ideja, ideala, ideologije pa i same nauke), upregnut je ovde u skladan dvojac sa lavkraftovskom jezom mračnih tajni, nejasnih strepnji i neobjašnjive napetosti, a oličen je ponajbolje upravo u odmerenom izbegavanju eksplicitnog paradiranja motiva koji lako prizivaju stereotipe. Do samog raspleta, velika pažnja je posvećena posrednom izazivanju čitalačke tenzije i nelagode: na svako direktno i pojedinačno saopštavanje stravičnih zbivanja, ostavljen je adekvatan prostor za srazmerno užasniju natprirodnu pretpostavku, a to se pokazuje kao veoma uspešna tehnika koja istovremeno pothranjuje gotovo sve mogućnosti iz osnovne konstrukcije zapleta. Bilo da se motiv "vilenjaka" prihvati kao natprirodno biće ili kao evoluirani parazit - znači, striktno životinja, ma kako egzotična, bez ikakvih primesa natprirodnog - učinak ostaje podjednako snažan i podjednako dobro ukomponiran u sveukupnu idejnu potku zapleta. Eutopia zato prosto cepti od hrabrosti autentične ideje i neobuzdane autorske imagincije. Postavka i karakterizacija su osmišljeni do u tančine, intrigantno razrađeni i ponuđeni u odlično kontrolisanoj erupciji krajnje privlačnog stila, taman dovoljno arhaičnog da oživi privid viktorijanskog okvira sa smene vekova, a ujedno i dovoljno modernog da ostane prijemčiv i privlačan kao tek pomalo uzdržan savremeni žanrovski izraz. Pažljivo konstruisani podzapleti su sračunato upregnuti da nose odlično tempirano obilje različitih tačaka gledišta i paralelnih niti zapleta.

Elementi neljudskog parazita koji koristi ljude za surogat-materice su prilično česti u SFu, a Eutopia kombinira te elemente na način više blizak Tlic parazitima Octavie Butler negoli daleko poznatijem Alien motivu, na primer. Isto tako, motiv smrtonosnog virusa kao biološkog oružja nudi ovom romanu SF bazu na koju se horor nadograđuje više u domenu stila nego motivacije. Svejedno, više je no očigledno da se Nickle daleko udobnije oseća kada zbivanja izlaže u horor maniru, baratajući mogućnostima i pretpostavkama ponuđenim kroz nepouzdane narativne tačke gledišta, i u tom smislu je ta venira horora u kojoj se roman isporučuje zapravo vrlo vešto odabrana. Nickle izbegava žanrovsku eksplicitnost čak i u onim delovima u kojima se gotovo podrazumeva, i to odlično funkcioniše sve do pred sam kraj romana.


Ali, mora se priznati kako se u zavšnici autor ipak zatekao nadvladan silnim ambicijama sopstvenog zapleta. Određeni delovi raspleta ne samo da su opterećeni preteranim tumačenjima očiglednog, nego i dobijaju indie šmek koji u velikoj meri odudara od precizne i odlično kontrolisane konstrukcije koja je otvorila roman i s lakoćom ga nosila kroz dobre tri četvrtine. U raspletu je Nickle ipak malko posrnuo pod žanrovskim kanonima koji alavo zahtevaju svoju dozu palpičnosti, pogotovo kad se autor nameri da na preciznu konstrukciju nakalemi sračunato otvoren kraj. Nickle je odabrao upravo taj put, što je bilo i za očekivati - otvoren kraj ne samo da ostavlja mogućnost serijalizacije, nego i dopušta da se pertle raznih podzapleta ostave skroz neuvezane, pa bilo to iz sračunatosti ili nesposobnosti, pitanje je sad. No, pošto je ipak reč o debi romanu, fer je priznati da te manjkavosti ne utiču odviše na opšti utisak koji Eutopia ostavlja, a moj je utisak da Eutopia spada u domen u kom obitavaju upravo romani koji mi nameću silnu želju da sve prijatelje privolim da ih pročitaju. :)

0 коментара:

Post a Comment