Friday, 30 September 2011

Knut Hamsun: Pan

Hamsun je rođen u Norveškoj, u malom mestu Lom, i veći deo svog detinjstva i rane mladosti proveo je na krajnjem severu, u oblasti polarnog kruga, gde se i odvija radnja romana Pan.

Prvi roman, Glad, objavio je 1890. godine, da bi posle toga napisao još dvadeset romana i 1920. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Pan je bio i ostao njegovo najčitanije delo.

Hamsun se, uz Flobera i Dostojevskog, smatra začetnikom moderne književnosti XX veka, a svoj najveći roman, Krug se zatvara, napisao je u 77. godini života.



Hamsun je sjajan pisac. Pažljivim isčitavanjem njegovih rečenica čitalac će primetiti kojim su osećanjima prožete, u kolikoj meri je ovo autobiografska priča (ili nije), koliko je pisac opčinjen prirodom Norveške i kako je predstavlja. A narode, ja koji ne volim mnogo opisa u knjigama, ostao sam opčinjen načinom na koji Hamsun opisuje okolinu i situacije u kojima se nalazi glavni junak ovog romana.

O čemu se, zapravo, radi u knjizi?

Poručnik Tomas Glen provodi svoje dane u norveškim planinama i šumi. Samuje, razmišlja o životu, jedino društvo mu pravi njegov verni pas Ezop. Vodi i dnevnik, gde zapisuje svoja zapažanja o svetu i stvarima koje život znače.

Na početku knjige vidimo da je junak posve zadovoljan načinom svoga života. Šta će mu društvo, kada je tu kiša koja neprestano pada? Kada je tu nebo? Kada je tu sunce? Ne, dovoljan je on sam sebi, a ako treba s nekim da popriča, pa pobogu, tu je Ezop!

Ipak, ništa nije savršeno.

Jednog dana, junak upoznaje troje ljudi: Edvardu - čiji maniri mu se ne sviđaju ali su interesantni - Doktora koji je ćopav i Evu, služavku gospodina Meka, Edvardinog oca. Glen ih zapravo upoznaje u žurbi i oni nestaju ganjajući svoje obaveze što, zapravo, čini i on.

Edvarda je zaintrigirana pojavom ovog osobenjaka, tako da ga posećuje iznova i iznova; očigledno je šta priželjkuje, a Glen, čovek koji ne može da odoli poletu njene strasti i mladosti, upušta se u avanturu - isprva bezvoljno. No, kako dani odmiču, on se istinski zaljubljuje. No, da li je Edvarda vredna te ljubavi? Edvarda, kada shvati šta je u njegovom srcu, zahlađuje odnos koji vodi ka prekidu avanture.

A onda.... Pa, pročitajte roman :)

Pan je knjiga koja na sve načine govori o igri mačke i miša, o odnosu muškarca i žene kakvi oni i danas jesu. Možda je ova izjava čisti stereotip, ali nisam mogao da se otrgnem tom utisku. Glenov odnos sa Edvardom jeste centralna tema ove knjige, ali uz taj odnos protežu se opisi Norveške prirode i njenih šuma, opisi tako maestralni da čitalac može sve jasno da vidi u svojoj svesti: severno leto, šumu i sivu stenu iza kolibe u kojoj Glen provodi svoje dane; potoke, kišu, jezero, brda, doline, ptice, ribu.... Ako zanemarimo temu (maltene već viđenu, prežvakanu i ispričanu nekoliko puta od mnogih majstora pera) opisi norveške prirode su pravi biser ovoga romana i ono u čemu sam istinski uživao.

U romanu postoje dva klimaksa: prvi se nalazi na kraju Glenovog dnevnika i dosta je tužan. Možda i nije tako iznenadan ili šokantan – ipak, sam pisac daje delove slagalice koje lako možemo posložiti – ali poseduje taj emocionalni naboj koji je veoma dobro prikazan.

Drugi deo romana – koji iznosi svega dvadesetak stranica – samo zaokružuje priču. Ono što nam Glen sam nije mogao ispričati, sada čitamo kroz reči nekog drugog. Isprva će se čitalac zapitati zašto je ovo deo romana jer samo izaziva pometnju, ali, na kraju ovog dela shvatamo da je potreban, da je i on deo te pomenute slagalice.

Svakako, Pan je tragična priča – s obzirom da je ispunjena opisima prirode i divljeg života, začuđuje činjenica i brojka mrtvih ljudi na kraju romana. Ono što me fascinira u Hamsunovim delima jeste njegov talenat da prikaže junakovo nesvesno kroz snove, maštarije i ponekad realne situacije. To implicira da je sjajna ne samo njegova proza nego i njegovo razumevanje psihologije čoveka.

Dakle!, zaključujemo:

Pomalo kontraverzan pisac, Hamsun je svakako čovek koji je zaslužio Nobela. Dobro, na stranu njegova fascinacija Hitlerom i nacizmom (jer je lepo zborio o istom i nakon Hitlerove smrti) ali ovaj čovek je zaista majstor pera a Pan je jedan mini masterpis.

P.S.

Hamsun je bio omiljeni pisac Oto Vajningera.

1 коментара:

Pra Milan Mladenovic od Luzice said...

Lepo napisano. Ali ne vidimoko je pisac.

Post a Comment