Sunday, 4 September 2011

Dan Simmons: The Terror

"The Life of man is solitary, poor, nasty, brutish, and short."

Simmonsov roman The Terror je nesvakidašnja mešavina mitologije, fikcije i istorijskog realizma, ponuđena kroz pedantno višesmislenu prizmu natprirodnog horora, i pritom u celosti podređena upravo gore navedenom citatu iz Hobbesovog Leviathana.



Roman nudi pretpostavljenu sudbinu istinitog istorijskog događaja - misterioznog nestanka Sir John Franklin arktičke ekspedicije pokrenute u maju 1845, sa dva broda, HMS Erebus i HMS Terror, sa njihovih 129 članova posade, to u potrazi za prolazom koji na kanadskom arktiku spaja Atlantik sa Tihim okeanom. O sudbini te ekspedicije se ništa pouzdano nije saznalo, uprkos pokušajima spasilačkih ekipa koje je instigirala i dobrim delom finansirala Sir Johnova supruga. Simmons se zato striktno drži poznatih činjenica - to van samih špekulacija o konačnim danima posade, mada Simmons čak i njih nudi uz veliko insistiranje na verodostojnosti - i smišljeno dovodi u sumnju natprirodni aspekt samog romana.



Sir John Franklin je bio ne samo vođa ekspedicije, nego i kapetan čelnog broda Erebus, dok je kapetan broda Terror bio izvesni Francis Crozier - neosporno kompetentan moreplovac, kog su jedino besparica i irsko poreklo drastično lišavali zasluženog priznanja u kraljevskoj mornarici. Oba jedrenjaka su bila dodatno adaptirana kao parnjače, to za ispomoć u plovidbi bez vetra, ali Erebus je već na samom početku oštetio elisu motora, tako da su se već u prvoj zimi oba broda zatekla čvrsto okovana arktičkim ledom. I mada su oba broda bila opskrbljena sasvim prikladnim zalihama za trogodišnje putovanje (a uz razumne restrikcije pri trošenju, te zalihe su mogle da podnesu čak i petogodišnju opskrbu najnužnijih prohteva kako broda tako i posade), ubrzo se ispostavilo da je velik deo konzerviranih zaliha hrane bio zatrovan u faličnoj proizvodnji, pa time i praktično neupotrebljiv. Posada je tako već u prvoj zimi bila prisiljena da živi uglavnom na zalihama usoljenog mesa, pa je užasavajuća perspektiva skorbuta vrebala već od samog početka ekspedicije. U naporu da se jelovnik obogati spasonosnim svežim mesom, grupe lovaca su odaslate u potragu za polarnim medvedima i lisicama, i jedna od tih grupa je slučajno nabasala na par Eskima, devojku i njenog oca, ili verovatnije dedu, s obzirom na njegovu starost. U tom susretu stari Inuk je nehotično ranjen, pa se posada osetila obaveznom da urođenike povede sa sobom na brodove. Stari Inuk je eventualno podlegao rani, a za devojku se ustanovilo da nema sposobnost govora zato što joj je jezik odsečen, ili boljen rečeno odgrižen, sasvim nisko pri korenu. Kapetan Crozier je dopustio da devojka ostane na njegovom brodu, smatrajući da joj inače ne gine smrt od gladi i smrzavanja, i dao joj je ime Lady Silence, zaduživši pri tom mladog oficira Johna Irvinga da se stara o njenoj sigurnosti.

Ubrzo po tom događaju, posade obaju brodova su otkrile da ih vreba predator daleko opasniji od bilo kog poznatog oblika arktičke faune. Kako su strah i panika lagano rasli, prisustvo Lady Silence je među posadom proizvodilo uglavnom dve reakcije, obe krajnje destruktivne: jedna grupacija je u njoj videla uzrok svih zala koji su ih snašli, te je, shodno tome, planirala njeno ritualno žrtvovanje, dok je druga grupacija u Eskimo devojci videla vešticu koja bi mogla upravo od tih zala da ih spase, to samo ako je podmite sitnim darovima u mesu i rumu. Kapetan Crozier se zdušno borio protiv obaju grupacija, pri tom insistirajući upravo na vojnoj disciplini i zdravom razumu, time nehotično hraneći pobunjenički sentiment među demoralizovanim ljudstvom. U uslovima krajnje niskih temperatura, gotovo neprestanih snežnih vejavica, drastično smanjene vidljivosti i nedostatka suvislih i pouzdanih izveštaja od strane retkih očevidaca, posada se sve više priklanjala praznovericama po pitanju objašnjenja porekla "Stvora sa leda". Nakon grozomornog masakra nad ljudima koji su pokušali da čudovišno stvorenje uhvate u klopku - a među njima je bio i Sir John, vođa ekspedicije - posada je došla do zaključka kako nije u pitanju obična polarna životinja, nego isključivo natprirodni fenomen.



Kad je, po dolasku kratkog arktičkog leta, izostalo otapanje leda kojim su brodovi bili okovani, i kad su izostale očekivane migracije arktičke faune na koju je posada računala za ishranu, kad su zalihe uglja i usoljene hrane spale na nivo na kom više nisu mogle da održe preživelu posadu, kapetani Crozier i Fitzjames su odlučili da napuste oba ledom zdrobljena broda i potraže spas u pešačenju preko ogromnog ledenog prostranstva. U trećoj godini tih surovih iskušenja, među posadom zgromljenom nemilosrdnom hladnoćom, glađu, skorbutom i ubitačnim paganskim praznovericama izraslim oko maliciozne inteligencije predatora koji ih uporno i nemilosrdno ubija iz zasede, došlo je najzad i vreme pobuna i kanibalizma, vreme u kom su ubice jele svoje ubijene kolege, tek da bi kasnije i sami postali žrtve nekih budućih žrtvi.


Najimpresivniji aspekti romana se otkrivaju u Simmonsovom nesmiljenom analiziranju čovekovog instinkta aktiviranog u situacijama krajnje egzistencijalne ugroženosti. Simmons se ponajviše bavi upravo mehanizmom koji racionalizira instinkte i porive kakvi retko kad isplivaju na površinu u iole stabilnom društvenom uređenju. U najdirektnijem takvom seciranju, na udaru se našla prvenstveno religioznost, i to kao baza ondašnjeg (a u velikoj meri verovatno i današnjeg) morala i vaskolikog društvenog uređenja; Simmons kontemplira mogućnost da je kultura bazirana na religioznom ustrojstvu tek nakalemljena na bazično paganske praznoverice, pa se zato upravo na njih i vraća, u uslovima krajnjih fizičkih iskušenja.

Otvorena pozivanja na Hobbesove ideje o društvenoj i političkoj svesti nude izvesnu soc-kuturnu platformu sa koje se ceo zaplet (a pogotovo rasplet) može sagledati iz perspektive koja uveliko prevazilazi pojedinačne aspekte samog romana. Dileme kojima se ovaj roman bavi bazirane su na avanturizmu i heroizmu kao na osnovnim ljudskim porivima i još osnovnijim uzrocima čovekovih tragedija. I mada sam činjenični deo zapleta unekoliko predatira darvinski pogled na čoveka i njegovo mesto u "lancu planetarne ishrane", roman postavlja sasvim adekvatne dileme koje rezultuju naizgled krajnje jednostavnim odgovorima: linija razgraničenja između čoveka i životinje ne leži toliko u samoj inteligenciji, koliko u njenoj malevolentnoj manifestaciji.

Ono čime nas Simmonsov Stvor sa leda istinski plaši nije činjenica da on iz zasede ubija jednog po jednog člana nesretne posade - uostalom, to donekle rade i polarni medvedi - nego činjenica da on, za razliku od polarnog medveda, to radi izvan sopstvenog poriva za opstankom. Naime, Stvor sa Leda ne jede meso svojih žrtava, on se na njima uglavnom iživljava: bilo da svoje nesretne žrtve vraća u komadima - torzo jednog leša, nakalemljen na noge drugog - ili da ih naprosto znatiželjno promatra dok umiru, Stvor sa Leda samim tim ponašanjem nameće sebe kao natprirodan fenomen, prosto zato što su njegovi porivi za ubijanjem nejasni, što prevazilaze uobičajene potrebe koje vladaju ponašanjem životinjskih članova vaskolikog "lanca ishrane". Tokom glavnine romana, mi sami dolazimo do zaključka kako Stvor sa Leda ubija ne iz potrebe nego iz čistog perverznog zadovoljstva, a sama ta činjenica je, iz nekog čudnog razloga, dovoljna da on prevaziđe svoje mesto u lancu faune i izdvoji se u domen natprirodnog. U tome se i ogleda sva maestralnost Simmonsove naracije - u činjenici da on narativno ne nudi nikakav materijalni dokaz natprirodnosti fenomena, to čak ni u mitološkim pretpostavkama samog raspleta: Simmons naprosto insistira na predatorskom ponašanju koje se može tumačiti i kao maliciozna inteligencija, a to je, izgleda, nama sasvim dovoljno da u ponuđeno učitamo aspekt natprirodnog. Jer ljudi su vrsta koja je odvajkada, a ne samo 1845, sebe smatrala superiornom u prehrambenom lancu planete, te su stoga svi ljudski porivi sasvim prihvatljivi ako ih ispoljavaju ljudi, dok su u ostatku faune prepoznati kao isključivo natprirodni.


Ta postavka u velikoj meri relativizira kanibalizam kao tek jednu od manifestacija uzročno-posledičnog postojanja u lancu ishrane: u određenim situacijama, čovek je čoveku ipak primarno ishrana, a svi dometi civilizacije streme ka izbegavanju upravo takvih situacije. Protestantske konotacije predočavanja hrišćanskih postavki uvelike potenciraju taj aspekt - Crozierove euharistijske halucinacije tu unose kristalno jasnu dimenziju nesalomive spone između paganstva i hrišćanstva, potencirajući time slične veze između divljaštva i civilizacije i između intelekta i poriva. Tokom svih milenijuma čovekove istorije, on je daleko manje truda ulagao na sopstveno unapređenje, koliko na iznalaženje filozofija koje bi njegova fiktivna, ili iskrenije rečeno nepostojeća unapređenja predočila kao nepobitnu činjenicu. Čovekova činjenična istorija je zato straobalna fikcija, dok se jedino u fikciji ovakve vrste može iznaći relativna činjeničnost. Ako u to iole sumnjate, uzmite par vrhunski probranih primeraka današnje civilizacije i bacite ih u krajnost arktičke surovosti, a onda štopericom merite koliko će im trebati da završe u viru pravičnog i opravdanog kanibalizma.

U fiktivnom odmeravanju civilizacijskih dometa, Simmons se odlično služi eskimskom mitologijom, po meni daleko superiornije nego kad se koristi ofucanim i kompromitovanim konceptom hrišćanske euharistije, koja po difoltu inkorporira upravo kanibalizam kao osnovu idealizirane ljudskosti, ali tek u sprezi obaju tih krajnosti rasplet vrtoglavo dobija na značaju. Nigde u toku romana se ne daje nagoveštaj ovakvog raspleta, i on je tim više impresivan; neosporno je da isti podrazumeva suspenziju neverice kakvu jedino žanr horora podrazumeva, ali opet - takvim se strminama uspinju i ubeđeni realisti sa religioznim tendencijama, i to srazmerno daleko lakše i hitrije nego puki žanrovski entuzijasti.

Bilo kako bilo, u moćnom naletu inspiracije, Simmons završava ovaj roman negirajući samo jedan jedini aspekt gorecitirane Hobbesove tvrdnje: čovekov život se nepobitno sastoji od svega što Hobbes tamo navodi, ali u njegovoj je mogućnosti bar da opvrgne jedan deo te surove odrednice - onaj deo o usamljenosti. Kapetan Crozier je u ovom romanu dobio makar toliko, a mi, koji smo ga ispratili u najmučnijem delu njegovog života, dobili smo time kraj dostojan sveukupne grandioznosti jedne vrtoglavo smele pretpostavke, koja nas je obogatila upravo svojim postojanjem.

0 коментара:

Post a Comment