Wednesday, 12 October 2011

Anhelika Gorodišer: Kalpa imperial

Jedan od najvećih problema koji mogu nastati kad čitate ovu knjigu – odnosno, ovaj engleski prevod – jeste nedostatak konteksta, bilo kakvog istorijskog, političkog, kulturnog konteksta za okolnosti pod kojima je nastala; što je posebno lako ako ste stanovnik SAD. Kao što je potvrdilo nekoliko oduševljenih kritika koje su potpuno omašile poentu (a za jednog prikazivača sam umereno sigurna da nije pročitao knjigu sa oba oka).

To postaje jasno od prve rečenice kojom ću vas u celini počastiti:

The storyteller said: Now that the good winds are blowing, now that we’re done with days of anxiety and nights of terror, now that there are no more denunciations, persecutions, secret executions and whim and madness have departed from the heart of the Empire and we and our children aren’t playthings of blind power; now that a just man sits on the Golden Throne and people look peacefully out of their doors to see if the weather’s fine and plan their vacations and kids go to school and actors put their hearts into their lines and girls fall in love and old men die in their beds and poets sing and jewelers weigh gold behind their little windows and gardeners rake the parks and young people argue and innkeepers water the wine and teachers teach what they know and we storytellers tell old stories and archivists archive and fishermen fish and all of us can decide according to our talents and lack of talents what to do with our life -- now anyone can enter the emperor’s palace out of need or curiosity; anybody can visit that great house which was for so many years forbidden, prohibited, defended by armed guards, locked and as dark as the souls of the Warrior Emperors of the dynasty of the Ellydrovides.



Ova rečenica, ili ovih pola strane, kako hoćete, bila je dovoljna da počnem da trepćem, zaslepljena tolikom radošću i optimizmom. A onda sam prelistala nazad do početka knjige i videla da je original prvi put objavljen u Buenos Airesu 1983. godine, i sve mi je bilo jasno. Zamislite knjigu objavljenu šestog oktobra... ma kakvi, zamislite knjigu objavljenu četres’ pete po oslobođenju, ako želite neku iole ozbiljnu paralelu. Sreća, radost, polet, ali i neverovatno blisko iskustvo užasa i terora u najčistijem vidu. Ako tome dodamo da je bar nešto od knjige moralo nastati u periodu kada srećan kraj još nije bio na vidiku – možete predočiti sebi koju snagu emocije ova zbirka priča (a možda je ipak romanu pitanju...) krije.

Da se vratimo na početak.

Anhelika Gorodišer je najpoznatiji i najcenjeniji autor žanrovske fantastike u Latinskoj Americi. Obratite pažnju, rekla sam žanrovske. Ispisnica Ursule Legvin, koja je i prevela ovu knjigu (čisto stilski gledano, prevod je odličan, a koliko je veran, nažalost, ne mogu da procenim). A osim toga i žensko. To sve zajedno otprilike znači da je retko navođena u stranim pregledima latinoameričke književnosti, da je slabo prevođena, da je sistematski zanemarivana van svog jezičkog područja. Hoće li se nešto promenit na tom polju – možemo samo da se nadamo. A ja se posle ovog čitanja tome vatreno nadam.

Zamislite, naime, knjigu koja je koncipirana kao istorija neverovatno silnog, moćnog i pre svega dugovečnog carstva koje se u zla vremena ruši samo da se prometne u nešto novo, kao zmija kad skine košuljicu. Ali ta knjiga je elegantno tanka, nezamislivo tanka kad se uporedi sa savremenim fentezi serijalima. Otkud to?

Najjednostavnije i najotmenije rešenje: pripovedanje. Usmeno pripovedanje. Kroz čitavu knjigu odjekuje glas jednog pripovedača, koji bar u jednoj priči stiče i nešto jasniji lik, glas čoveka što se obraća prisutnoj publici, slušaocima a ne čitaocima, i koji nema vremena niti daha da gnjavi bespredmetnim prenošenjem dijaloga o vremenu, sudbinom trećeg ujaka petnaestog epizodiste ili detaljnim opisom svakog obroka posluženog tokom nečijeg carevanja. Maksima „prikazuj, ne prepričavaj“ ovde je temeljno zgažena, na dobrobit čitalaca. U dobrom delu priča klasičnih dijaloga maltene i nema. Važne informacije se preskaču, daju olako i uzgred ili samo kao nepotvrđeni nagoveštaji koje nepažljivi konzument, navikao na to da mu unapred prežvaću svaki zalogaj, može lako da previdi. Pripoveda se, često, na način koji mogu da uporedim samo sa filmskim totalom: priča o osnivanju grada i raznim fazama njegovog razvoja takoreći nema nijednu klasičnu scenu. Sve vidimo izdaleka, kao celinu iz koje se ponekad izdvoji detalj, odnosno osoba, trepne i odmah nestane.

Naglasak je na pripovedanju, na igri koja se plete između pripovedača i slušaoca, a manje na priči – koja je, kako ćemo shvatiti, beskonačan niz ulančanih epizoda iz istorije carstva, tako da nije preterano važno ako se neke preskoče a druge, srazmerno beznačajne, do najsitnijih podrobnosti opišu.

A taj glas je prekrasan. Pročitajte opet prvu rečenicu, ako vas ne mrzi. Divan lirski stil, zar ne, ali očas posla sklizne u najsuvlji, najokrutniji cinizam i brutalnost. Ima i dosta humora, ali je to vrlo delikatan, teško primetan humor; i, istovremeno, izuzetno crn, i često se pojavljuje upravo u sklopu sa cinizmom i brutalnošću. Anhelika ima neverovatan raspon stilova na raspolaganju i ne usteže se od najneobičnijih kombinacija. Poslednja pripovetka, koja je po mnogim standardima „najnormalnija“ fentezi priča, i skoro nadomak uobičajenih narativa o potrazi, prerušenom princu i tako dalje, usred toka odjednom napravi meandar u kome vođa karavana krene sa prepričavanjem Ilijade u kome se Ahil zove Alendelon, Odisej Clargueibl, a Menelaj Yeimsdin. (Helena je Marillin. Naravno.) Ako vam to nije dovoljno, Orest je Yanpolsar. Preslatko.

Što se tiče likova: oni su... neortodoksni. Ali reći ću ovo, i više vam neću kvariti uživanje u otkrivanju nepoznatog: ja bih prinosila žrtve u krvi da se u srpskoj književnosti, 2011. godine, pojave ovako aktivni, inventivni, samostalni i samosvesni a pritom nimalo idealizovani ženski likovi i da im se daju ovako izraziti glasovi kakve su dobijali 1983. u Argentini. „Portret carice“ mogao bi najurednije u fotokopirnicu, pa da se deli piscima početnicima kao uzor za jak a ne uvek simpatičan ženski lik.

A sad da se vratimo na ono ključno: ovo je žanrovska književnost. Iako je po meni knjiga lako mogla da izađe u biblioteci Metamorfoze pre sto godina, barabar sa „Maštarijama“ ili Kalvinom. Iako bi većina ljubitelja žanrovske fantastike uzgajena na Tolkinu i Fajstu počela ubrzano da se krsti levom rukom posle dve strane, a posle druge priče bi listom odustali. Iako su prisutne igrice postmoderne, žanrovski okviri nevidljivi do nepostojanja, a fantastika nonšalantno šeta od magičnog realizma do bajke i nazad: ovo se redovno upisuje, zavodi i citira kao žanr.

Da li je u pitanju onaj kontekst sa početka prikaza, ja ne znam; lako je moguće da je sve ostalo što je pisala suvi, ovejani SF i F i H – nemam prilike da proverim – pa da je ovo nekako promaklo u isti koš. Ali ako neko nekad bude hteo da mi objasni razliku između žanra i nežanra u oblasti fantastike/fentezija, e, ovo je prava knjiga da se od nje počne sa ubeđivanjem. A i prava knjiga da se pročita, onako, nekoliko puta; prvi put sporo, sporo, da vam nešto ne promakne, a sledeći put opet sporo, sporo, da lepo možete da uživate u tekstu.

By Jevtropijevićka

0 коментара:

Post a Comment