Tuesday, 4 October 2011

Justin Cronin: The Passage

The Passage je sad već kultni žanrovski naslov, neka vrsta žanrovskog fenomena koji je 2010 debitirao na trećem mestu NYT bestseler liste i zadržao se na istoj skoro dva meseca. Iako je The Passage tek prvi deo najavljene trilogije (drugi deo, The Twelve, najavljen je za 2012, a treći, The City of Mirrors, za 2014), roman je pokrenuo lavinu oduševljenih preporuka sa sviju iole značajnih strana, to od Stivena Kinga lično pa do respektabilne mejnstrim kritike, a filmska prava su kupljena još davne 2007me, znači pune tri godine pre objavljivanja same knjige, za ljupku cifru od $1.75 million USD, i to od strane Scott Free Productions.

Dakle, romanu ne fali hajpa, pa ga neću dalje ni hajpovati. Meni je tu ionako daleko bitinija činjenica da The Passage nudi žešći revamp (sic!) dragog nam Vampira, pa već samim time zaslužuje i podrazumeva status obaveznog žanrovskog štiva. U tom kontekstu, hajp postaje manje-više sporedan, iako se ne ograđujemo od obaveze da procenimo da li je (ili, poštenije rečeno - koliko je) zaslužen.


Najpre malo o samom sadržaju: smešten u krajnje blisku budućnost, zaplet kreće od incidenta u bolivijskoj džungli, gde je mala grupa turista došla u kontakt sa neobično agresivnom populacijom slepih miševa. Radilo se o krajnje specifičnoj grupi avanturista, redom u poodmaklim fazama malignih obolenja, kojima je ta šetnja po amazonskoj šumi zapravo bila neka vrsta ispunjenja poslednje želje. Ispostavilo se da su pri napadu slepi miševi ispoljili inteligenciju veću od uobičajenog životinjskog instinkta, i da su turiste zarazili virusom koji ih je, između ostalog, i misteriozno izlečio od svih malignosti, to preko radikalnih transformacija imunološkog sistema. To je bio sasvim dovoljan razlog da se u proučavanje virusa uplete i američka vojska, i to preko tajnog državnog eksperimenta pod nazivom „projekt Noah“.

Projekt Noah, u tajnoj vojnoj bazi u Koloradu, imao je za cilj rafinisanje virusa za kontrolisanu imunološku primenu, a kao pokusni kunići u tom istraživanju korišteni su osuđenici na smrt iz zatvora širom Amerike, njih 12 ukupno. Iako je svaki zatvorenik pojedinačno zaražen virusom u raznim fazama rafinisanja, fizičke promene koje su sva dvanaestorica pretrpeli bila su relativno slične, a među telesnim deformacijama prednjačili su neobično dugački i tanki zubi, fluorescencija i neutaživa žeđ za krvlju. Ukratko, zatvorenici zaraženi virusom su postali morfološki prepoznatljivi više kao slepi miševi nego ljudi, a njihovo ubijanje zečeva koji su im u te svrhe pribavljani uvelike je prevazilazilo normalne prehrambene potrebe. Konačni proizvod te virulentne transformacije prestavljao je Virala - novu biološku vrstu lišenu svih bazičnih ljudskih osobina, tu uključujući izgled, inteligenciju i sposobnost komunikacije. Ali, brzo se ispostavilo da virali itekako poseduju inteligenciju, samo ne prepoznatljivo ljudsku, baš kao i sposobnost komunikacije, samo ne prepoznatljivo govorne. Prvi od zatvorenika podvrgnutih eksperimentu, Babcock, razvio je telepatske sposobnosti sa kojima je ubrzo potčinio i kontrolisao svoje ljudske opslužitelje, a to je ubrzo otvorilo prostor za interesantan preokret u kom su čuvari zatvora postali marionete zatočenika. I tako, kada je agent Wolgast - jedan od ljudi zaduženih da pribavljaju zatvorenike za eksperiment - dobio naređenje da za trinaestog opitnog kunića kidnapuje šestogodišnju Amy, ispostavilo da je njegova očinska briga za nesrećno dete nadvladala vojnu disciplinu i odanost projektu, te se drugi deo zapleta naprasno završio potpunim kolapsom eksperimenta i begom dvanaestorice virala, dok je Amy, uz pomoć Wolgasta i nekolicine odanih zaštitnika, sklonjena van dohvata kako njih, tako i same vojske.



Treći deo zapleta se prebacio na postapokaliptične posledice tog eksperimenta, i to pune 93 godine kasnije, time efektivno definišući osnovno težište romana, kojem su prethodne aktivnosti zapravo služile više kao neophodna i značajna uvertira. Taj treći deo zapleta kreće od jedne od malih utvrđenih kolonija kakve su već preostale u svetu u kom se infektivni vampirizam dvanaestorice virala proširio na ceo severnoamerički kontinent, a najverovatnije i na ceo svet: ta mala zajednica je opstajala na ostacima tehnologije koju nikada nije shvatila u potpunosti, i koja ih je skoro ceo vek manje-više uspešno štitila od direktnih napada virala. Roman se zato bavi stanjem u koloniji pri kraju tog prvog veka AV (posle-virusa) ere, kad su dotrajali akumulatori ušli u fazu raspadanja i kad su kolonisti odavno zaboravili kako da ih poprave, sve da i imaju neophodne delove, pa im zato nije preostalo ništa drugo no da suoče ostatak sveta van zaštitničkih bedema kolonije. Jedna od prvih ljudskih osoba na koje su naišli je upravo Amy, sada tek tinejdžer, i pored činjenice da je pre 93 godine bila tek šestogodišnja devojčica. Amy je, naime, također Viral, i, iako sa originalnom dvanaestoricom ne deli fizičke osobine, također predstavlja novu vrst naizgled ljudske provicijencije, moćne i gotovo besmrtne. Na sreću kolonista, Amy je na strani ljudi a ne virala i samo njeno postojanje bi moglo biti ključno za ljudski opstanak.

I to je, otprilike, sve što se može reći o romanu a da se ne pređe granica kvarenja čitalačkog uživanja.



E sad, baš kao i većina sižea ingenioznih zapleta u žanru fantastike, i ovaj možda trivijalizuje jednu vrlo kompleksnu fantastičku konstrukciju zbog koje se roman uistinu doima kao opčinjavajući. Pored same činjenice da ovde govorim tek o masivnom prvom delu trilogije, reč je o istinski epskom štivu koje daje jasne naznake bavljenja milenijumskom epohom. Naime, delovi romana predstavljeni u vidu dnevnika nose oznake da su arhivirani kao istraživački materijal kojem se studiozno posvetilo ljudsko društvo u godini 1003AV, i time se nudi vremenski okvir kog će trilogija, valjda, eventualno obuhvatiti, mada me ne bi čudilo da i po tom pitanju bude radikalnijih iznenađenja u kasnijim nastavcima. Bilo kako bilo, upravo zbog epske tehnike, roman nudi obilje perspektiva preko kojih uobličava ne samo zbivanja, nego i paralelno konstruiše vrlo detaljno osmišljen objektivni svet, to uglavnom preko reprezentativnih likova. Bez obzira na žanrovske kanone koji zahtevaju naglasak na zbivanjima, Cronin uspeva da ne izgubi iz vida individualnu karakterizaciju, sa svim njenim precizno ocrtanim emotivnim i duhovnim stanjima. To je iznenađujuće prijatno otkriće, kad ustanovite da su čak i praktično sporedni likovi u romanu definisani ogromnom količinom posredne informacije, pošto žanrovski kanoni praktično zahtevaju tek ovlašno skiciranje sporednih likova. The Passage se vrlo uspešno poigrava tim konkretno očekivanjima, i zbog toga svaka pojedinačna smrt ostavlja jači utisak nego što bi se očekivalo, makar samo zato što ste žanrovski uslovljeni da sa svakim detaljno profilisanim protagonistom idete na "duge staze", do samog kraja zapleta. Ovaj roman nudi obilje takvih iznenađenja, a epska tehnika taj intenzitet dodatno podiže i "vaskrsavanjima" protagonista koju su odavno otpisani kao mrtvi. Ukratko, roman je nepredvidiv, nezadrživ i potpuno neuhvatljiv u drskosti s kojom rekonstruiše obrazac za koji ste mislili da može pružiti samo umereno intrigantna ali nikako spektakularna iznenađenja.

Revamp Vampira je svakako radikalan i vizuelno impresivan, i već na polovini romana postaju jasni razlozi i intrigantne okolnosti oko kupovine filmskih prava. The Passage nudi ikonografiju koja će zasigurno biti dvostruko impresivnija u filmskom nego što je u proznom mediju, a daleko bilo da nije impresivna u romanu. Virali su vizuelno miljama udaljeni od tradicionalnog koncepta Vampira, ali opet, sadrže taman dovoljno vampirskog identiteta da se na njih ne gleda kao na zaseban koncept, nego kao na vrlo smelu varijaciju tradicionalnog. Tamo gde smo mi matoriji odavno smoreni stokerovsko/rajsovskim insistiranjem na Vampirovoj kvazi-ljudskosti ili čak predatorsko-zavodničkoj perverzno-seksi-haha-gricni-me-softli privlačnosti, Cronin ne nudi ama baš ništa što bi se moglo (zlo)upotrebiti za građenje takvog kinki identiteta. Viral je lišen bilo kakvih ljudskih osobina, i ogoljeno je i striktno životinjski posvećen ubijanju ljudi. Nude se intrigantne naznake o viralovoj telepatskoj povezanosti kao nekoj vrsti "krvnog srodstva" među zaraženima koji dele virusnu liniju do jednog od originalne dvanaestorice, ali taj mehanizam je uveden tek na kraju romana, pa je detaljisanje ostavljeno za nastavke. Cronin sračunato barata insinuacijama po pitanju navodnih recidiva ljudskosti, ali u ovom romanu to se uglavnom odnosi na često opisivana ponašanja inficiranih u periodu inkubacije, i to je jedna od temeljitijih značajki koje grade identitete kako samog virala, tako i nove ljudske zajednice: u periodu inkubacije, inficirani se trude da se vrate bližnjima ne bi li ih ovi ubili pre no što se proces metamorfoze završi, a ljudske zajednice počivaju na kodeksu u kom ubijanje inficiranih izvodi najbliži krvni srodnik. U šarmantnom naletu drskosti, Cronin suočava koncepte Virala i tradicionalnog Vampira u jednoj sceni u kojoj protagonisti gledaju Drakulu sa Lugošijem: pri tom stvarno majstorski izvedenom upoređivanju Cronin uspeva da naglasi svu komičnu naivnost tradicionalnog Vampira, istovremeno je koristeći da učvrsti kredibilitet koncepta Virala.


Pomalo je paradoksalno da najveći motivi natprirodnog horora dolaze ne iz domena oko Virala, nego oko Amy. Koncept Virala je u svojoj osnovi striktno naučnofantastičan i bazično je sveden na ambiciozni biološki eksperiment koji se otrgao kontroli, tako da se svi ekstravagantniji detalji maltene podrazumevaju kao napor virusa na svoje ljudske domaćine učini što sličnijima originalnom domaćinu u kojem se virus kao parazit najudobnije osećao - u slepom mišu. Amy, s druge strane, je glavni nosilac čisto natprirodnih horor-elemenata, i to pre no što je uopšte došla u kontakt sa eksperimetom. Pre infekcije, Amy poseduje rudimentarne ali nesumnjivo snažne sposobnosti telepatije koje više dolaze do izražaja u kontaktu sa životinjama nego sa ljudima, a nakon infekcije, Amy ne ispoljava morfološke simptome kao ostala dvanaestorica, osim relativno sporednog simptoma fizičke preosetljivosti na dnevno svetlo. Naravno, roman ne zalazi odviše u poreklo njenih impresivnih natprirodnih sposobnosti izvan striktno viralne infekcije, no dobro, valjda se neki kec u rukavu mora ostaviti i za nastavke. :)

Što se same izvedbe tiče, Cronin impresionira i po pitanju stila i po pitanju narativnih sposobnosti, pa se komotno može reći da je poseduje ne samo instinkt nego i zavidan talent za triler/saspens format pripovedanja . Tim pre su uočljive varijacije u izrazu i tonu zbog kojih se roman ponekad doima kao da je pisan "u komadima", i to od strane totalno različitih autora. Dobar deo toga se maltene podrazumeva, s obzirom da Cronin insistira na različitim perspektivama i književnim tehnikama. Roman je zapravo koktel svega i svačega, to u rasponu od dnevnika i intimnog razmišljanja pa sve do neutralnog i naizgled nezainteresovanog sveznajućeg pripovedača, a perspektive ovise o pojedincima koji vladaju raznim stepenima znanja i sposobnosti posrednog tumačenja zbivanja u romanu. The Passage zato silno varira u pojedinim delovima zapleta, dok se paralelno bavi i spoljašnjom stvarnošću i unutrašnjim emotivnim stanjima. Neuobičajeni format koji oscilira od tradicionalne "ozbiljne" naracije pa do ekstravagantnog, maltene "spejs-operskog" insistiranja na tinejdž akciji za divno čudo sasvim fino funkcioniše u ovako glomaznom romanu, makar po pitanju razbijanja monotonije koju bi prosto saopštavanje ovolike količine zbivanja nesumnjivo donelo. I mada meni lično daleko više prija tehnika u prva dva dela zapleta, fer je priznati da i format trećeg dela ima svojih neospornih draži pri čitanju. Reklo bi se da Cronin sračunato tipuje na "za svakog ponešto" format koji funkcioniše kao ah, ah, tako popkulturno hipsterski savvy.



I za kraj: da li je hajp zaslužen i opravdan?

Zaslužen je u velikoj meri, jer u pitanju je idejno obilje kojeg Cronin već u prvom delu trilogije vrlo vešto i postepeno cedi do maksimuma, revitalizujući tako jedan prilično umoran i iscrpljen koncept koji svejedno ima veliko popkulturno značenje i prepoznatljivost čak i daleko izvan striktno žanrovskog domena. Na tržištu odavno uslovljenom da padne u oduševljeni trans na svaku infantilno kozmetičku "inovaciju" po pitanju lika Vampira, ovaj roman idejno odskače koliko i Alpe među mravinjacima.

A da li je opravdan?

Pa, u pitanju je tek prvi deo trilogije. Sam za sebe, ovaj roman nudi platformu na kojoj se mogu izgraditi uistinu zadivljujući koncepti, i mada lično mislim da će sedma umetnost tu imati mesta za daleko veće uzlete negoli skromnija i konzervativnija nam šesta, svejedno verujem da će obe silno profitirati od The Passage trilogije.

0 коментара:

Post a Comment