Sunday, 15 January 2012

Neal Stephenson: Reamde


Svojevremeno je Thomas M. Disch u jednom eseju primetio kako je umetnost, u svojoj suštini, tek vrsta igre, i ko god tu razigranost smetne sa uma stvaraće umetnost koja je taman utoliko ozbiljnija koliko je tromija. A kako se segmenti umetnosti koji najlakše i najdirektnije komuniciraju sa mlađim uzrastima automatski smatraju pop-kulturom, već sama ta odrednica podrazumeva inferiornost u odnosu na vrednost onog visokointelektualnog segmenta stvaralaštva na koji se od milja referišemo kao na "klasike". Disch je tu književnu "razigranost" okrstio terminom "neotenija" (iz biologije pozajmljen termin koji podrazumeva zadržavanje izvesnih nezrelih osobina u punoj zrelosti), definirajući njime onu neophodnu dozu ekstatične razuzdanosti koja je često bila sama po sebi dovoljna da razdvoji žanrovsku prozu od ozbiljnih i visokointelektualnih proznih pretresanja kojekakvih egzistencijalnih pitanja. Neotenija u prozi podrazumeva adolescente protagoniste i adolescentne čitaoce, a neretko i autore koji ni sami nisu daleko odmakli od te faze, pa se takva proza uobličava kao raspojasani, egzotični i krajnje hiperaktivni izliv kuljajućeg testosterona (hvala, Melkore! :), uglavnom prepoznat kao literatura namenjena konzumentima u prolaznoj razvojnoj etapi koju, između ostalog, definišu i pubertetske akne. I naravno da u korenu svog tog procenjivanja ipak leže izvesni parametri koji se bave formom isporuke taman koliko i istinskim sadržajem isporučenog: kad o dečačkim avanturama piše jedan Dickens, onda je to "visoka literatura" i "klasik", a kada o istima piše izvesni Orson Scott Card, eee, onda vam je to samo "trivijalna književnost", ili prostije - "naučna fantastika". 

Ali što da radimo, tako nam je kako nam je. A ruku na srce, nije nam ni odveć loše, jer upravo je Reamde odličan primer te sofisticirane igrarije kakva je neophodna da se žanr održi vitalnim i zanimljivim. 




Reamde se oslanja na protagoniste koji su mladi ali ujedno i sofisticirani, ponekad zbunjeni ali i nesumnjivo sposobni, razigrani ali i nepokolebljivo svesni razlike između dobra i zla, baš kao i razlike između zakona i pravičnosti. Zaplet romana zato kreće iz pop-kulturnog domena industrije kompjuterskih igara, oličeneg strateškom igrom T'Rain - futuristički uzbudljivim MMORPG, čije se impresivno detaljisanje, na moje veliko oduševljenje, kristalno jasno obraća i potpunim laicima kao što sam ja. (Ne krijem da sam najveću privlačnost romana, a i njegovu najzabavniju dimenziju ujedno, pronašla upravo u tom aspektu romana.) Autor T'Rain igre - i multimilionerski osnivač firme Corporation 9592, kojoj je igra glavni izvor prihoda - je Richard Forthrast, koji je u industriju upao tražeći način da "opere" sopstveno bogastvo, ilegalno stečeno krijumčarenjem marihuane preko kanadsko-američke granice. Igra je zato osmišljena da ostavi mogućnost konvertovanja stečenog "virtuelnog zlata" u najkonvertibilniju valutu stvarnog sveta - u američki dolar. Ta lukavo smišljena mogućnost "pranja novca" kojom je Ričard legitimizovao svoje pozamašno bogatstvo uskoro je otkrivena od strane gladnih kineskih tinejdž-hakera, koji u skupljanju fiktivnog T'Rain zlata i njegovoj prodaji drugim igračima pronalaze jedini pouzdan izvor prihoda. U kineskim internet-kafeima timovi tinejdžera danonoćno koriste svoje igračke naloge ne iz čiste zabave, kao što to čine njihova američka tinejdž-sabraća, nego isključivo u svrhu zarade, a sama ta ideja nudi futurističku verziju legalnog opstanka "child labour" kontroverze. U naporu da maksimizira namicanje T'Rain zlata, kineski tinejdž-haker Marlon kreira virus Reamde čija je svrha da preko T'Rain igre provali u kompjutere korisnika i enkriptuje sve fajlove. Ucena je vrlo efikasna a novčani ulog sračunato skroman: šifra za dekripciju Reamde košta manje od stotinjak realnih dolara i svaka žrtva spremno otkupi svoju hajdžakovanu informaciju kroz virtuelnu monetu T'Raina. Marlonova uigrana ekipa "gold farmera" je tako kroz Reamde vrlo brzo namakla zarađenog virtuelnog zlata u zapanjujućoj cifri od 2 miliona vrlo stvarnih američkih dolara, ali naravno, takvi podvizi se retko kad dobro završe: igrom slučaja, Reamde virus je došao do delikatne informacije u vlasništvu ruske mafije, a vlasnik te informacije, Ivanov, baš i nije tip čoveka koji će bez pogovora platiti ucenu i zaboraviti incident kao da se nikada nije ni dogodio. Umesto plaćanja ucene, Ivanov organizuje tim sopstvenih hakera i plaćenih ubica, i odučuje da Reamde problem reši onako kako to ruskom mafiozu i dolikuje - eliminacijom svakoga ko je u stvaranju Reamde virusa učestvovao. Naravno, tu se zatekne masa sasvim slučajnih ljudi koji sa Reamde virusom imaju veze samo utoliko što su i sami njegove neposredne ili posredne žrtve, ali Ivanov je ona vrsta poslovnog čoveka koji smatra da je upravo temeljitost majka svakog uspeha. Rešen da sačuva svoje kriminalističke tajne, Ivanov organizuje poteru sastavljenu od voljnih i nevoljnih saradnika jednako, u nameri da pronađe i eliminira kineske hakere. U vrtlogu tih zbivanja se tako zatiče i Zula, usvojeni član bliže porodice Richarda Forthrasta, pa afera Reamde uskoro poprima glomazne triler dimenzije koje dupkom ispunjavaju islamski fundamentalisti i samoubice-teroristi, internacionalna špijunska elita, ruska mafija, američki hrišćanski izolacionisti opsednuti fetišom automatskog vatrenog oružja i kineski tinejdž-hakeri, sa jednim mađarskim programerom pride. Na više od hiljadu strana visokooktanske akcije, servirane u praktično real-time sekvenci mnogostrukih tačaka gledišta, Reamde je impresivan ubijač dosade i krajnje sofisticirana rekreativna proza čiji se samopouzdani eskapizam vrednuje isključivo u sopstvenoj kategoriji.



U svojoj razigranosti, Reamde je obiman i iscrpan u svom realno-vremenskom pristupu haotičnim zbivanjima kojima se tako izdašno bavi. Naravno da se editom Reamde mogao sažeti za najmanje trećinu od svojih obilnih hiljadu strana, ali sažetost zasigurno nije vrlina za koju ova vrst proze odveć mari. Reamde je namenjen konzumentima koji još nisu intimidirani protokom vremena - kako na biološkom satu, tako ni na onom mehaničkom meraču preostalog vremena - pa je tu ipak ključna reč "izdašnost". Remade to nudi i prima zauzvrat.

Sam naslov romana je igra reči na Marlonovu pogrešno napisanu "Read me" preporuku, kojom je poruka sa virusom u naslovu pozdravljala svoje žrtve. Već se u tom kontekstu nazire neotenija sa kojom Neal Stephenson nudi igrariju u njenoj žanrovski originalnoj formi, igrariju u kojoj su svi problemi lako rešivi, a svaka ozbiljnost shvaćena kao doslovno sputavajuća, kud već ne samo beskorisna. Zbog te njene razigranosti, na žanr naučne fantastike se dugo gledalo sa visine, kao na inferioran ogranak proznog stvaralaštva namenjen isključivo bubuljičavim adolescentima, ili, da budemo još preciznije okrutni - kao na prozu koja se obraća isključivo onim čitaocima koji se nalaze u jednoj krajnje specifičnoj etapi intelektualnog i emotivnog razvoja. Sasvim je moguće da bi striktno ozbiljan pristup romanu proizveo mnoge zamerke i spotakao se o mnoge neuverljivosti, ali, roman se obraća ljudima čije percepcije (još uvek?) nisu opterećene sopstvenim ograničenjima. Isto tako, moguće je da bi ozbiljan pristup ovom romanu otkrio mnoge inferiornosti u pristupu domenima koji su odavno prepoznati kao uobičajene briga zrelih i odgovornih ljudi, ali sasvim je moguće da takav pristup nije inferioran, već naprosto… drugačiji. Značenje popularne narodne izreke "kad se ima - može se!" zasigurno je primenjivo i na duhovne, a ne samo materijalne mogućnosti, pa se percepcije mladih utoliko više i razlikuju od percepcija onih koji su odavno shvatili da čovek ne može ni sebe da spasi, a kamoli svet. 

Reamde je čvrsto rešen da se bavi upravo spašavanjem sveta, a iskrenost i izdašnost sa kojom tom podvigu pristupa priuštiće vam silne sate krajnje sofisticiranog eskapizma čiji će vas ekstravagantni krajolici lako navesti da se, ako već ne zaista podmladite, a ono bar nakratko zaboravite na sopstveni umor i dotrajalost.

1 коментара:

Micaella Lopez said...

Stephenson doesn't delve as deeply into philosophical matters as in some of his "heavier" work (Crypronomicon, Anathema), but as an action piece, Reamde is classic Stephenson work: smart, image-rich, and of course, funny!
I like this site :: Bear Viewing

Post a Comment