Saturday, 31 March 2012

Ian Benks: Fabrika osa

Prvi roman Ijana Benksa što sam pročitao je dosta uznemirujući. Ustvari, ono „prvi“ se ne odnosi samo na moje čitanje Fabrike osa – stoji i činjenica da je ovo i Benksovo prvo objavljeno delo.

Ian Benks je trenutno jedan od vodećih škotskih pisaca. Pažnju javnosti skrenuo je najpre svojim romanom Fabrika osa (1984), kojim je doživeo veliku popularnost i milionske tiraže. Potom slede podjednako uspešni romani Saučesništvo (1995) i Most (1997), koji su kasnije veoma uspešno ekranizovani i doživeli veliku gledanost kao TV drame.

Podjednako je uspešan kao pisac naučne fantastike u kojoj je postao prepoznatljiv po knjigama Zemlja umetnosti (1989) i Nasuprot mračnoj prošlosti (1993).

Danas je naprevođeniji škotski pisac i dobitnik nekoliko naprestižnijih nagrada.



Narode, ako ste mislili da je Elisov Američki psiho grozomoran roman, treba da pročitate Fabriku osa. Paralele između ova dva romana (i pisca) se same nameću. Iako imaju sličnosti, ja bih ovde naveo jednu, ali najvažniju razliku između njih, koja se odnosi na glavne protogoniste:

Frenk (glavni junak Fabrike osa) , za razliku od Patrika (glavnog lika Američkog psiha) pruža karakterističniji i umilniji glas, naraciju, iz uz sve umobolne stvari koje čini, osetimo i neku vrstu sažaljenja prema njemu; želimo da saznamo šta se to dođavola sa njim desilo pa je ispao takav.

Tog osećaja (barem se isti nije pojavio kod mene) nema dok čitate Američki psiho, a to je zbog toga što je junakova naracija mehanička, ravna, i jedino što osetite jeste ogromno gađenje prema strahotama koje pravi. Mislim, u Američkom psihu to funkcioniše jer pisac igra na kartu grozomornosti, ali ovde, u Fabrici osa, Benks je pogodio žicu i dao barem neku vrstu emocije svom liku.

And I daresay it tottaly blew my mind.

Napokon sam našao nekog ko je uspeo da dočara LUDILO.

Dovoljno je pročitati nekoliko redova na poleđini knjige da bi se shvatilo koliko je ovo opičen roman:

Dve godine nakon ubistva Blita, ubio sam mlađeg brata, Pola, iz sasvim drugačijih i bitnijih razloga nego što sam se otarasio Blita, a onda godinu kasnije Esmeraldu, manje-više iz hira.

To je moj učinak do sada. Troje. Godinama nisam nikoga ubio i ne nameravam ikad više. To je bila samo faza kroz koju sam prolazio.“

Sad će neki od Vas kazati: „kako, ali kako možeš da kažeš za ovako nešto da je dobro? Ama, jesi li ti psihički bolesnik?“

Nije na meni da se pravdam, ali završavam psihologiju i volim kad me pisac uveri u stvarnost ludila junaka koji ispunjava stranice romana kojeg čitam. To mi govori jednu, ali mnogo važnu stvar:

Da pisac zna dobro okarakterisati junaka priče. A karakterizacija, pored lepih i skladnih rečenica, je najvažnija stvar u priči.

Frenk, glavni lik Fabrike osa (ma koliko sam to samo puta ponovio?), je šesnaestogodišnjak koji živi na udaljenom ostrvu sa svojim ocem. On je veoma inteligentan ali čudan dečak; opsednut je određenim (naizgled besmislenim) ritualima. Da mu brže prođe vreme, izmišlja ratove koji su detaljno opisani, i to u tolikoj meri, da se granica između realnosti i fikcije polako počinje gubiti.

Za svaki deo ostrva on ima naziv; mislim, svi smo mi imali tendenciju da imenujemo mesta kad smo bili mali, mali, mali, ali kao šesnaestogodišnjaci smo prestali to da radimo. Frenk to još uvek čini. Već tu možemo da naslutimo da nešto nije u redu sa njim, samo ne znamo šta (dobro, lažem; sudeći po opisu knjige možete da shvatite da je nešto trulo u državi Danskoj...).

Možemo da špekulišemo i oko činjenice da izolacija Frenkovog doma predstavlja, na nekom nesvesnom i zakukuljenom nivou, samu izolaciju Frenka od socijalizacije, od samog društva. Moglo bi se ići u tom pravcu.

Ali onda, da malo začini atmosferu, Ijan Benks uvodi novog lika: Frenkovog ludog brata Erika. Isti je pobegao iz mentalne institucije i dolazi kući da se obračuna sa ocem.

I to je taj protuuteg koji na mračno-komičan način opisuje Frenkovu zabludu i njegovo ludilo. Recimo:

„Prva gospođa Koldejm, Meri, koja je bila Erikova majka, umrla je na porođaju u kući. Erikova glava je bila prevelika za nju; ona je iskrvarila do smrti na bračnom krevetu 1960. Erik je patio od užasne migrene čitavog života, i ja sam spreman da predam nenormalnost njegovom dolasku na svet. Mislim da je čitava ta stvar sa njegovom migrenom i mrtvom majkom dosta uticala na to što se dogodilo Eriku. Jadna, nesrećna duša; on se samo zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, a neverovatan događaj je pukim slučajem više uticao na njega nego što bi na bilo koga drugog. Ali to je rizik koji moraš preuzeti ako živiš ovde.

Razmišljajući o tome, dolazim do zaključka da je Erik nekoga ubio. Mislio sam da sam ja jedini ubica u porodici, ali me je stari Erik nadmašio u tome, ubijajući mamu čak pre nego što je udahnuo. Doduše, nenamerno, ali ne računa se uvek namera.“

Kao što vidimo, čitavo vreme Frenk sažaljeva Erika i njegovu „bolest“; poslednji pasus, eho sopstvene ludosti on ne primećuje. Maestralno!

Roman je pisan u prvom licu i to nam omogućava da u određenoj meri uđemo u distorzivni, mračni svet glavnog junaka. Vidimo da je on opušten, pun zena, i da mrzi dve stvari: more i žene. Ima određenu vrstu poštovanja prema moru. Prema ženama to poštovanje ne postoji.

I onda, dok se ovo saznanje lagano smešta u naš um, dok čuči, pružajući pipke kako se primičemo kraju romana, vrhuncu i povezivanju klupka u vidu Erika, Frenka i njihovog oca, sledi pravi tvist u fabuli nakon kojeg pisac postaje vrh vrhova, Mont Everest, Kilimandžaro, adrenalin raste, srce brže kuca, anima postaje animus, kokain je u mozgu, ju-hu, još jedna kvakica u svesci za predobro književno delo, za moderni klasik, i...

Kraj.

Mislim, mogao bih Vam kazati kakav je to tvist, ali zašto da Vam (naročito Lidiji) pokvarim čitanje? Benks se u svakom slučaju potrudio da ukaže na tragove koji su srž Frenkovog problema, a na Vama je da ih pratite i otkrijete šta se na kraju desilo. A biće to iznenađenje, i to kakvo.

Vladimir, over & out.

0 коментара:

Post a Comment