Friday, 22 March 2013

Sean Ferrell: Man in the Empty Suit


Ovaj odličan roman o vremeplovu i njegovim paradoksima startuje sa bezimenim vremeplovcem koji je u svom burnom i haotičnom vremeplovnom životu uspostavio konstantu koje se pomalo grčevito drži: svake godine, na dan svog rođendana, Vremeplovac odlazi na žurku u jedan hotel, u vreme/mesto tačno sto godina od dana svog rođenja. Na toj žurci uglavnom bude sedamdesetak ljudi i svi su lično i personalno - ON. 

Svake godine, za tu priliku, on se brižljivo trudi oko izbora garderobe, da bi lakše mogao da na prvi pogled razlikuje različite faze SEBE: jedne godine nosi skupo trodelno odelo, i tog konkretno sebe prepoznaje kao Odelo; druge godine nosi drečavi džemper boje limuna i tog sebe prepoznaje kao Žutog. Svaka pojedinačna od tih sedamdeset verzija Vremeplovca tako je jasno identificirana sa onim što nosi, jer, odelo itekako može da "čini čoveka", zar ne? Bar donekle.


U vreme kada Vremeplovac otvara roman u funkciji naratora, on nosi skupo Odelo i ima 39 godina. Na žurci sa lakoćom prepoznaje sve svoje verzije koje su mlađe od njega, pošto se odlično seća kako je žurci prisustvovao u njihovom telu/odelu, ali niti zna niti prepoznaje svoje verzije koje su očigledno starije od 39 godina, i koje ga, reklo bi se, ne vole odviše. Te kobne 39te žurke, Vremeplovac se lakomisleno odlučuje da izbegne sitni incident koji mu je pokvario pijanku - naime, u pozno doba te 39te noći, Vremeplovac se sapleo na komilu neopranih tanjira na podu, pao i slomio nos. Bol je, naravno, bila užasna čak i u memorijskoj varijanti a kamoli u onoj krvavostvarnoj, pa se Vremeplovac razumljivo odlučio da te nesrećne tanjire… pa eto, pažljivo zaobiđe. I ostane nepovređen. 

U tom trenutku prvi paradoks je aktiviran, iako je narator bio uveren da isti neće proizvesti bog zna kakvu tragediju i da će ostati samo njegov privatni, intimni događaj: ali, skoro odmah posle tog izbegavanja tanjira, narator se zatekako kako se seća svog pada i bola koji je usledio, ali kako u isto vreme više nema opipljivu kvrgu slomljenog nosa. 


I dok je tako razmišljao o toj zanimljivosti, sedamdeset ljudi oko njega je sve više i više postalo neprepoznatljivo i ofucano i očigledno nezainteresovano po pitanju sopstvene garderobe. A kad je među njima pronađen i leš obučen u isto (samo očigledno ofucano) odelo kao i naš 39togodišnji narator, i kad se broj originalnih zvanica žurke neobjašnjivo umnožio do besmisla, kada su se među njima pojavile i verzije Vremeplovca mlađe od šest godina, narator je shvatio da mu ne preostaje ništa drugo do da pronađe svog ubicu, ako želi da dočeka svoj sledeći rođendan. 


Pretpostavljam da svaki brižljivo razrađeni vremenski paradoks zvuči pomalo smušeno u sinopsisu, ali ovaj je zaista delikatno razrađen, krajnje brižljivo osmišljen, i veoma, veoma impresivno predočen. Koliko god ta urnebesna postavka o žurci sa sedamdeset verzija samog sebe nekome zvučala kamerno i klaustrofobično, Ferrell je sa lakoćom razvija u obilan i napet zaplet čiji horizonti uvelike premašuju samu "who dunnit" skoro-pa-krimi konstrukciju. 


Ferrell iskusno izbegava detaljisanja po pitanju šireg ambijenta, ali daje dovoljno natuknica i insinuacija da pretpostavimo postapokaliptični milje od one "mekše", bezratno-entropijske vrste, koja prvenstveno asocira na ekološki fijasko. Grad u kom Vremeplovac pravi žurku je bezmalo nenastanjen, pun oronulih zdanja koja ipak još uvek imaju poneku lako prepoznatljivu civilizacijsku ostavštinu, recimo, podzemnu železnicu, nešto malo tečne vode ili električne struje. 


Ferrell ne zadire odviše u uzroke tog tužnog stanja pa se o njima i malo zna, ali to i takvo stanje činjenica ostaje apsolutno uverljivo, gledano kroz prizmu vremenskog paradoksa na kom počiva zaplet. Naime, ako Vremeplovac traži način da izmeni sled događaja koji ga prerano košta glave, nema nikakvog razloga da se od tog njegovog napora ne ovajdi i ostatak maglovito umirućeg sveta u kome on još uvek živi. 


Ferrell nudi odličan stil, čvrst i samouvereno precizan, naracija je odmerena i gusto pakovana hranjivom informacijom kao energy bar, nepogrešivo koncentrisana na bitan materijal i kontrolisano lišena praznog hoda. 2010 je Ferrel izbacio prvenac Numb i to je svakako naslov koga ću overiti, tek da proverim da li je u pitanju slučajnost ili zaista imamo posla sa žanrovskim maestrom. U svakom slučaju, preporuka za sve ljubitelje dobrog, starog vremeplovnog SFa.

0 коментара:

Post a Comment