Saturday, 6 April 2013

Michael Swanwick: Dancing with Bears

Michael Swanwick je jedan od SF pisaca na čijim sam noveletama odrasla, pa zato i ne krijem da mi je i dandanas jedan od favorita u čiju se prozu i na neviđeno mogu pouzdati. Ali njegov najnoviji roman Dancing with Bears je sa lakoćom nadmašio i najveća moja očekivanja, nudeći postapokaliptični posthumanizam u verziji urnebesnoj i dirljivoj istovremeno, verziji koja zbog svog suptilnog humora i dobrostivog svetonazora sa lakoćom prevazilazi uobičajene granice parodije.


Likovi u romanu su nam već odavno predstavljeni kao "prevaranti sa Stilom", to u nekolicini ranijih priča objavljenih u zbirci The Dog Said Bow-Wow: Aubrey Darger, čovjek skoro pa nalik nama (makar samo po svojoj hroničnoj depresivnosti :) ) i Sir Blackthorpe Ravensciarn de Plus Precieux, ili kako se sam predstavlja - Sir Plus. Naravno, to Sir Plus je vrlo brzo postalo "Surplus", a Surplus je… pa eto, pas. Ali ne bilo kakav pas, nego čistokrvni američki lisičar genetski modifikovan u vrlo, vrlo estetski privlačno ljusko obličje. Već u ranijim pričama Darger i Surplus su najavili svoje putešestvije u neofeudalnu Bizantiju, sa namerom da moskovskog Vojvodu olakšaju za legendarno blago zakopano duboko ispod ruševina Kremlja. Ali sad najzad otkrivamo da je postapokaliptična Rusija ujedno i posthumanistička noćna mora: sve te sofisticirane i brižljivo isplanirane lukavosti sa kojima su Darger i Surplus planirali da, u lopovski-džentlmenskom Arsen Lupin stilu, sebi pribave bogatstvo dostojno umirovljenja, suočiće se sa brutalnom silom ruskog posthumanističkog plemstva. A ta sila nam je svima lako prepoznatljiva upravo zbog svojih čekističkih manira i staljinističkog svetonazora. I mada je Darger na kraju našao basnosnovno blago duboko ispod ruševina Kremlja - nije veliki spojler ako sada otkrijem da je u pitanju bila biblioteka - istovremeno ga je izgubio u vatri i rasulu, i time je sva njegova brižljivo satkana konstrukcija postala uzaludna i nerodna, ostavljajući ga skoro pa tamo otkud je i krenuo, mada sa jednom vrlo važnom prednošću.

Swanwickov futurizam me fascinira ponajviše zbog silne energije koja izvire iz njegovih skoro pa šizofreno duhovitih postapokaliptičkih krajnosti. Recimo, AI su se otele ljudskoj kontroli i planiraju kompletno uništenje ljudske vrste, ali taj konkretno prevrat planiraju uglavnom duž linije sračunatog političkog prevrata; kad se najzad pokrenu sa svojim genocidnim namerama, naše mašine će imati silan respekt ne za naše kreativne sposobnosti koje su ih iznedrile, nego jedino za naše makijavelističko politikanstvo. Isto tako, kad ljudska rasa duboko ogrezne u posthumanističke kontroverze (u romanu je skoro jedino Darger prepoznatljiv kao čovek), naći će se bez boljeg transporta od nosiljke u snažnim rukama nandertalaca. Te urnebesne krajnosti sa lakoćom održavaju visoku tenziju romana koji se čita kao najdublji eskapizam i najpronicljivija satira ujedno. 

Uvertira kojom je Swanwick oprezno najavio čitaocima da u njegovom ekstremno maštovitom futurizmu ne bi trebalo pronalaziti ma kakve negativne konotacije naspram Moskve koju on veoma voli, nije mi bila ni najmanje potrebna, pošto njegovo iskreno čovjekoljublje izvire iz svakog napisanog slova i iz svake ponuđene scene. Povremeno hihotanje koje ovaj roman daruje svom čitaocu je dražesno toplo i sjetno i iskreno i dirljivo i, zbog svega toga, beskrajno šarmantno u svojoj lekovitosti. Swanwick piše o postapokalipsi toliko opsjednutoj vlastitom prošlošću da su se svi njeni heroji, periodi i parole naprosto morali stopiti u posthumanističke himere kao što su Baba Jaga ili Tzar (ha!) Lenjin. Skoro da nema strmije ljudske stramputice od one koju stvara kolektivna svijest bazirana na pogrešno upamćenoj i još pogrešnije protumačenoj istoriji, i to je materijal od kojeg se mogu napisati genijalni romani, a ovo mi je jedan od upravo takvih.

0 коментара:

Post a Comment