Tuesday, 26 January 2016

2015


Nekako se podrazumeva da se u januaru malko osvrnemo preko ramena na minulu godinu, tek da bolje sagledamo kakva je ona to bila u celini. A u celini gledano, 2015-ta je bila zaista krcata obiljem u svakom pogledu: berbu je ponajviše iznela elita dokazanih i cenjenih, kao što su Gene Wolfe (The Borrowed Man), Margaret Atwood (The Hearth Goes Last), Neal Stephenson (Seveneves), David Mitchell (Slade House), Michael Moorcock (The Wispering Swarm), Linda Nagata (sa dva dela The Red trilogije), Kazuo Ishiguro (The Buried Giant), Paul McAuley (Something coming trough), Ian McDonald (Luna: New Moon)i KS Robinson (Aurora).  

Toj impresivnoj produkciji se pridružilo mnogo novijih autora čiji naslovi također sa lakoćom ispunjavaju sva naša tradicionalno visoka očekivanja, kao recimo Bacigalupi sa The Water Knife, Ann Leckie sa Ancillary Mercy, Okorafor sa The Book of Phoenix i Binti, Valente sa Radiance, Chris Beckett sa The Mother of Eden, Ned Beauman sa Glow, Claire North sa Touch, Wesley Chu sa The Rebirths of Tao, Ramez Naam sa Apex, Jo Walton sa The Just City i The Philosopher Kings, ili Wilson sa The Affinities, a da ne pominjem sad neke od veoma popularnih autora iz žanrovskih niša koje slabije pratim (James S.A. Corey ili Ernest Cline, na primer), ili moje personalne favorite kao što su Ted Kosmatka sa The Flicker Man i Blithe Woolston sa MARTians, ili nekoliko zaista odličnih prvenaca poput Tomorrow & Tomorrow (Thomas Sweterlitsch) i The Country of Ice Cream Star (Sandra Newman). U nekoj standardnijoj godini mnogi od ovih naslova mogli bi lako da ponesu titulu romana godine, ali 2015ta je u svakom pogledu bila nestandardna, i to ne samo po obilju od kojeg ja ovde pominjem tek mali deo kojem sam uspela da bliže priđem.



Nema sumnje da ćemo mnogo ovih naslova viđati po nominacijama za žanrovske nagrade, a moguće i za neke glavnotokovske: KS Robinson je već dobio Robert A. Heinlein Award za “outstanding published works in science fiction and technical writings that inspire the human exploration of space”, i mada ta nagrada ide na račun svih naslova koje je objavio , njegova odlična Aurora je itekako imala uticaja po tom pitanju.  


Naravno, takvo obilje podrazumeva i silnu raznovrsnost, ali ipak, neke teme i pristupi kao da dominiraju, pogotovo u žanrovskom jezgru gde obitavaju priznata imena i njihovi još priznatiji tiraži. Otud KSR, Stephenson, McDonald, Beckett i McAuley ove godine kao da dele zajedničku fascinaciju, a ona bi se najlakše mogla prepoznati kao “perspektiva nezemaljskog horizonta”. 





I definitivno sad za tu perspektivu možemo reći da je odvajkada bila centralna preokupacija SFa, ali ipak, ekipa gorepomenutih imena joj prilazi sa nekom vrstom hladne intelektualne znatiželje koju nepogrešivo prepoznajemo kao čedo upravo novog milenijuma. Jer, ovo nisu naivno zabavni i eskapistički nezemaljski horizonti Ratova zvezda (mada, kao što vidimo, ostalo je mesta i za njih, itekako), niti epske sanjarije o galaksijama i u njima kojekakvim našim Imperijama, a definitivno nisu maštarije o replikatorima i nadsvetlosnim brzinama i super-pogonima i super-štitovima i super-transporterima… ako išta, ove fascinacije se daleko više drže brutalnosti realizma negoli eskapizma mašte. 


Ambiciozni u književnom i tematskom smislu jednako, KSR, Stephenson, McDonald i McAuley kao da složno razbijaju naše naivne i decenijama brižljivo građene iluzije o romantičnim i herojskim svemirskim putovanjima. Naprotiv, kod njih je sve krv i znoj užasa koji prati opstanak pod nemogućim okolnostima: tu su ubistava i samoubistava, tragedije i mizerije olako izgubljenih života, i ogromna psihička cena koja preživele čeka tek nakon i povrh one surove fizičke. KSR, Stephenson, McDonald kao da su rešili da nam obznane ono što i sami odvajkada slutili – jednom van zaštite ove “kolevke” zvane Zemlja, nejaki smo i nemoćni do te mere da sva naša tehnologija i sva naša inteligencija može da nam obezbedi tek goli minimum opstanka.  


Da li je fenomenalna berba 2015-te zapravo grandiozno otvaranje ere žanrovskog pesimizma?  


Pa, jedna od naistrajnijih žica koja se provlači kroz sve romane je pomalo setna spoznaja da kratkovido i zdušno uništavamo jedinu “kuću” koja će ikada biti naš mali ali idealni dvorac, svo vreme se zavaravajući da zapravo imamo gde da odemo. Ta naivna samoobmana kao da se bliži isteku roka trajanja, dok trezvene anti-utopije uporno i razložno skreću pažnju da čak i na rodnoj planeti mi udobno opstajemo samo u skromnoj niši idealne temperature i vlage. I mada čovekov pionirski duh lako poveruje u beskrajna svemirska prostranstva koja samo čekaju da budu otkrivena i prisvojena, šanse su da ih van Zemlje ima daleko manje nego što nam se to čini. Ili bolje rečeno, većinom su toliko nepodesna za život da nisu vredna truda oko otkrivanja, a ona iole podesnija su već zauzeta od strane života koji je upravo za njih idealan.  


Ta spoznaja je centralna upravo kod ovih starih žanrovskih lavova, koji kao da ne polažu odviše nade u sposobnost čovečanstva da zadrži ni dobro vaspitanje a kamoli inteligenciju u situacijama ekstremnih iskušenja koja neminovno idu u paketu sa napuštanjem te blage “kolevke” zvane Zemlja.  

0 коментара:

Post a Comment