Monday, 8 February 2016

2015: nastavljeno...


Druga grupacija navedenog korpusa se odlučila da posmatra ovozemaljske horizonte, i tu, naravno, kao da nastaje problem: takva proza se neminovno doživljava kao isključivo distopična. Da stvar bude gora, vlasnici takvih doživljaja se ne uzdržavaju od generalisanja, pa se otud često čuju i primedbe duž linije da je SF “već decenijama distopičan”. Generalne iskaze uvek lakše primerima potvrditi nego oboriti, no ipak, to ih ne čini nužno tačnima, samo opšteprihvaćenima, ali pošto smo sad već na terenu u kom je opšteprihvaćenost neke tvrdnje sasvim lako zameniti za njenu istinitost, to nam je onda to. Kako bilo, opšteprihvaćenost te konkretno tvdnje bazira ponajviše na onom najpopulističkijem i najkomercijalnijem delu SFa, čiji su proizvodi namenjeni najširem i najmasovnijem tržištu – znači omladinskom, ili tu negde. Dakle, generičke distopije tipa Divergent, The Hunger Games, The Passage ili Wool, koje nakon brzog i ogromnog uspeha u knjiškom obliku lako dosegnu i druge medije, i tu postižući jednako impresivan uspeh i impakt, prosto zato što se i dalje obraćaju uglavnom istoj publici. Vrednovati žanr na bazi tih dela jednako je vrednovanju kulinarstva na bazi mekdonald ili burger king brze hrane, pa je o tom ovde uzaludno i raspravljati. Suvin kaže da distopija nije žanr sam po sebi, nego tek društveno-politički podžanr naučne fantastike, otud i treba naglasiti razdvajanje ozbiljnih promišljanja od gore pominjanih generičkih kvazi-futurističkih modela. A ako krenemo od datosti da distopični futurizam (baš kao i utopija, uostalom) nudi svrhovito konstruisano društvo, onda se već postavlja pitanje da li (i koliko) futurizam uopšte može i da bude ponuđen van utopija/distopija modela. A to nas dovodi do nemilosrdnog realizma u berbi 2015.  

Margaret Atwood (The Hearth Goes Last) i Blithe Woolston (MARTinas) nude ekstrapolaciju zatečenog stanja koje je odavno već vidljivo i osetno: u ganjanju profita, kapitalizam munjevitom brzinom premešta svoje proizvodne pogone tamo gde je radna snaga jeftinija, ostavljajući iza sebe pustoš nezaposlenosti. U okvirima društvene zajednice, bilo na nivou samog grada ili šire, to zaista može da bude ravno apokaliptičnom zbivanju – jednom kad se ljudima uskrati mogućnost da legalno zarade za život, na scenu neminovno stupaju zakonitosti iz distopičnog asortimana. Otud u distopiji koju Atwood nudi mladi bračni par gubi sve što ima onog momenta kad muž izgubi dobro plaćen posao. Njihov život se ubrzo svodi na život beskućnika koji žive u automobilu a hrane se otpacima iz kontejnera, i kad im se ponudi prilika da učestvuju u nekoj vrsti istraživačkog društvenog eksperimenta oni tu priliku prihvataju skoro bez razmišljanja. Brzina kojom su oni pristali da učestvuju u dubioznom eksperimentu verovatno je jednaka brzini sa kojom mnogi ljudi u stvarnom životu pristaju da učestvuju u bilo kom alternativnom sticanju izvora neophodnog prihoda. Woolston pak nudi petnaestogodišnjakinju čija se životna perspektiva svela da radi u AllMartu za minimalnu nadnicu koja jedva može da obezbedi najskromniju prehranu, otud ona čak i sa tim kobajagi “radnim mestom” i dalje ostaje polugladan beskućnik, upravo kao i Atwoodovi protagonisti. Beznađe sa kojim se ti ljudi suočavaju jeste distopično, ali da li to znači da je i svet u tim romanima distopičan? U kojim to okolnostima se može imati svet (bilo stvaran ili fiktivan) u kom neće biti takvih krajnosti? Atwood i Woolston nude blisku budućnost u kojoj se nastavlja trend koji već danas prepoznajemo kao dominantan: gubitak takozvane srednje klase, koja živi isključivo od sopstvene zarade, i za koju gubitak jedne plate znači pad u beznađe iz kojeg je gotovo nemoguće izaći bez pomoći i podrške šire društvene zajednice. Paolo Bacigalupi (The Water Knife) nudi svet koji je tek nominalno futuristički, ako se uzme u obzir Gibsonovo pravilo o “neravnomerno raspoređenoj budućnosti”: Bacigalupi razmatra licencu na vodu upravo onako kako se danas razmatra licenca na GMO hranu. Gene Wulfe, na svoj karakteristični više fantazijski način, nudi distopiju poteklu iz nejasne apokalipse, ne sasvim neprepoznatljive ali taman dovoljno maglovite da joj se razazna istinsko poreklo, osim nekog generalnog društvenog jaza koji kao da ukazuje na postojanje ultrabogatih na jednoj i obespravljenih na drugoj strani. tako da... u redu, neka bude da je tu u pitanju distopični futurizam. Ali samo u onoj meri u kojoj se i za današnjicu može reći da je distopična.  

I naravno sad da žanrovska najdublja i najpoštenija promišljanja futurizma dolaze od radikalnih levičara, to od Legvinove pa do KSRa, ali izgleda da je i njima bilo lakše dok su worldbuilding odmicali sa lica Zemlje: ponuditi uverljiv blisko-futuristički model bez kapitalizma je praktično nemoguće. Odnosno, možda jeste moguće, ali teško da bi bilo dovoljno uverljivo, nakon ubedljivog kraha ideje o zdravom komunističkom uređenju. A povrh toga, tu je i ono zlatno pravilo destilisano iz svih političkih uređenja u čovekovoj istoriji: zaista nije nužno da svi delovi društveno-političkog uređenja budu napredni da bi se sam napredak ostvario. Naprotiv, u vreme kad je prvi čovek kročio na Mesec, u istoj toj zemlji crnac nije imao prava ni da sedne na sedište rezervisano za belca, i kako onda ne gledati taj period kao distopičan? Što se žanrovske produkcije tiče, izgelda da se worldbuidnig dezignira kao distopičan i za daleko manje od toga – kao da sve manje razlučujemo između istinske distopije u proznom svetu i njene prezentacije singularnog (i na propast osuđenog) političkog i/ili društvenog fenomena. Na sreću, intelektualna jasnoća i književna artikulisanost današnjih žanrovskih frontmena dobro parira šablonskoj komercijali, pa otud i McDonald eksperimentalno isprobava jedino društveno uređenje nepoznato nam iz prakse – anarhizam. Da, da, najzad društveno uređenje bez države i kojekakvih joj organa… sama ta činjenica bi bila dovoljno da Lunu izdvojim kao knjigu godine, ali iz iskustva sam skeptična prema serijalima, tako da ću ipak da sačekam nastavke. Ali to je, po meni, nepobitno najveći kvalitet Lune, jer zaista smatram da jeste eksperiment vredan svakog poštovanja. E sad, ako se nekog i Luna doima kao distopična, onda… šta da se radi. Distopija je očigledno u oku posmatrača. :)  

0 коментара:

Post a Comment